Bora Drljača ostao je upamćen kao jedan od najprepoznatljivijih pevača narodne muzike, čovek vedrog duha i karakterističnog glasa, ali iza njegove karijere stajao je život ispunjen teškim gubicima.
Preminuo je 11. oktobra 2020. godine, u 80. godini, nakon duge borbe sa teškim bolestima.
Tokom poslednjih godina života lečio se od karcinoma debelog creva, prošao je kroz više medicinskih zahvata, a njegov sin Vladimir tada je rekao da se melanom proširio na mozak.
– Proširilo se, otišlo na mozak – rekao je Vladimir kroz suze.
Ipak, zdravstvena borba bila je samo poslednje u nizu teških poglavlja koja su obeležila Borin život.
Rođen je 1941. godine u selu Donja Suvaja u Bosni, u vreme Drugog svetskog rata.
O svom detinjstvu često je govorio kao o periodu bekstva, gladi i straha.
– Rođen sam u selu Donja Suvaja u Bosni, i to u najgore ratno vreme kada je narod bežao od neprijatelja da spase živu glavu – pričao je.
Sećao se priča starijih o ljudima koji su se sklanjali preko šuma i planina prema Grmeču.
– Bilo je mnogo naroda, sela su bila prepuna ljudi – govorio je Bora.
Najdublja rana iz tog perioda bila je smrt njegove majke Stoje Soje Gaković.
Bora je u različitim ispovestima govorio da je imao dve ili tri godine kada je izgubio majku.
Prema njegovom svedočenju, ona je stradala dok ga je držala u naručju, dok je on preživeo.
– Kad sam imao tri godine, ubili su mi majku, a ja ostao živ u njenom naručju – rekao je jednom prilikom.
Majčinog lica nije mogao da se seti.
– Majke se ne sećam – priznao je.
O njoj je znao uglavnom iz priča drugih ljudi.
– Po pričama ljudi, bila je žena heroj – rekao je.
Gubitak majke pratio ga je celog života.
– Uvek sam patio za njom – priznao je.
Kao malo dete ostao je bez žene koja bi ga dojila, pa su mu pomagale druge majke iz okoline.
– Tada je bilo mnogo žena koje su rađale decu i kad ja zaplačem, ona koja doji svoje dete odmah me uzme u naručje – pričao je Bora.
Često je, u svom prepoznatljivom stilu, govorio da ga je tokom detinjstva dojilo mnogo različitih žena.
– Sisao sam mleko od jedno stotinu žena – govorio je.
Za njega je u toj priči najvažnije bilo to što je, iako bez svoje majke, osetio brigu drugih žena.
– Nisam imao majku, ali ljubav mnogih dobrih žena sam osetio – rekao je.
U drugoj ispovesti detaljnije je govorio o okolnostima majčine smrti i tvrdio da su je ubile ustaše.
– Ustaše su mi ubile mama Stoju – rekao je.
Dodao je da je bila pogođena dok ga je držala.
– Rafal joj je presekao stomak dok me je držala u naručju – ispričao je Bora.
To je njegovo lično svedočenje zasnovano na pričama koje je dobio od ljudi koji su preživeli taj period.
Posebno ga je bolelo što nije imao ni njenu fotografiju.
– Ne sećam se njenog lika, nemam čak ni sliku – rekao je.
Godinama nije znao ni gde je sahranjena.
Kasnije je čuo informaciju da je istog dana sahranjen i jedan narodni heroj, pa je preko tog podatka pokušao da pronađe mesto na kojem je počivala njegova majka.
– Preko tog groba sam našao njen i podigao joj spomenik – ispričao je.
Rat mu nije odneo samo majku.
Njegova porodična kuća bila je uništena.
– Kuća mi je spaljena – pričao je.
Po završetku rata porodica se vratila na zgarište.
Bora je govorio da je njegov otac napravio skromnu kolibu kako bi imali gde da žive.
Sećao se i jedne porodične priče koju su mu prenosile starije žene.
Kada su se vratili sa Grmeča, Bora je kao dete ležao u kolevci ispunjenoj slamom.
Jedne večeri, kada je naložena vatra, iz kolevke je navodno izašla zmija.
– Pitaj boga koliko je dana ležala sa mnom – govorio je.
Dodao je da su mu kasnije pričali da je bila reč o bezopasnoj „čuvarkući“.
Detinjstvo mu je zatim prošlo između siromaštva, škole i domova za ratnu siročad.
– Bio sam ratno siroče, školovao sam se po domovima – govorio je.
Život u domu nije pamtio po lepom.
– O tome nema šta lepo da se kaže. Puka beda i sirotinja – rekao je.
Sećao se jednog profesora za kojeg je smatrao da ga nije voleo i da mu je stalno davao loše ocene.
Školovanje posle rata bilo je potpuno drugačije od onoga što današnje generacije poznaju.
Nastavnog kadra nije bilo dovoljno, škole su bile razorene, a deca različitih uzrasta često su završavala u istim razredima.
Bora je govorio da je umeo da pešači i po 12 kilometara u jednom smeru kako bi stigao do škole.
Glad je bila svakodnevica.
– Nisam imao leba da jedem – rekao je.
Porodice su bile brojne, hrane malo.
Ako bi za ručak imali pasulj ili kupus, komad slanine delio se među ukućanima.
– Domaćica odreže parče slanine i da svakom ukućaninu po komad samo da podmažemo grlo – pričao je.
Njegov otac Branko bio je partizan i, prema Borinim rečima, jedan od retkih školovanih ljudi u tom kraju.
Kasnije je u njegov život ušla maćeha Vukica, o kojoj je uvek govorio sa velikim poštovanjem.
– Maćeha Vukica je bila divna žena – rekao je.
Imao je i tri polusestre po ocu, sa kojima je tvrdio da je ostao u odličnim odnosima.
Iako je život odveo porodicu na različite strane, Bora je pokušavao da obnovi rodnu kuću.
– I ono malo para što sam imao sam uložio u obnovu – pričao je.
Međutim, kuća je vremenom ostala prazna.
– Nema tu sreće jer niko tu više ne živi, obijaju lopovi i žive muke oko toga imam – govorio je.
Uprkos svemu što je prošao, Bora nije odustajao od obrazovanja i budućnosti.
Na kraju je otišao u Beograd i upisao fakultet.
– Nikad nisam odustajao i uvek sam išao napred – rekao je.
Kasnije je upravo ta upornost obeležila i njegovu muzičku karijeru.
Snimio je više od 400 pesama, ostavio brojne hitove, nastupao širom sveta i dobio nagradu za životno delo.
Ipak, tragedije ga nisu zaobišle ni kada je već postao poznat i ostvario ono o čemu je kao dete mogao samo da sanja.
Sa prvom suprugom Vericom dobio je dva sina.
Njihova porodična priča završila se tragično 2007. godine, kada je Verica izvršila samoubistvo.
Bora je kasnije govorio da je godinama nosio bol zbog njenog gubitka.
– I dan-danas patim za Vericom – rekao je.
Prema njegovim rečima, ranije je već pokušala sebi da oduzme život.
Jednom ju je pronašao u nesvesti nakon što je popila veliku količinu tableta i odvezao je na VMA, gde su lekari uspeli da joj pomognu.
Kasnije, kada je ponovo ostala sama, Bora je pronašao oproštajno pismo.
– Sećam se samo da je pisalo: „Mnogo sam se umorila, izvini. Čuvaj mi decu“ – ispričao je.
Odmah je pozvao policiju i krenuo da je traži.
Nedugo zatim dobio je vest da je pronađena mrtva u parku kod hotela „Jugoslavija“.
Bora je govorio da nikada nije detaljno proučavao policijski dosije niti želeo da ulazi u način na koji je umrla.
Gubitak je, kako je rekao, teško pogodio i njega i njihove sinove.
Priznavao je da je zbog posla često bio odsutan i da je znao mesecima da bude na turnejama.
– Priznajem, grešio sam milion puta – rekao je.
Ipak, tvrdio je da se nije osećao odgovornim za njenu odluku.
Posle Veričine smrti ponovo je pronašao ljubav.
Na jednom svom koncertu upoznao je Radomirku Sladić Radu.
Sa njom je proveo novi period života, ali ga je 2018. pogodio još jedan veliki gubitak.
Rada je preminula nakon višegodišnje borbe sa karcinomom.
Bora je tada ponovo ostao sam.
Poslednje godine proveo je kao udovac, a zatim je i sam ušao u tešku borbu sa bolešću.
Njegova biografija ostala je neobična mešavina ogromne popularnosti i privatnih tragedija.
Od dečaka koji je u ratu ostao bez majke, preko doma i siromaštva, do velikih koncertnih bina i stotina snimljenih pesama – svaki period života nosio je neku novu borbu.
Upravo zato njegove reči da „nikada nije odustajao“ možda najbolje opisuju život koji je vodio.
