Devojka se ukočila.
Srce joj je udaralo toliko snažno da joj se činilo da ga čuje cela kuća.
Polako je spustila pogled na otvorenu fasciklu.
Na prvoj stranici bila je njena fotografija.
Ne svadbena.
Ona koja je nastala nekoliko godina ranije ispred univerziteta.
Ispod nje — datum.
Adresa studentskog doma.
I uredna napomena:
„Nadzor započet osam meseci pre upoznavanja.“
Naglo je podigla oči.
— Šta je ovo?..
Stariji muškarac nije napravio ni korak.
— Čitaj dalje.
Sledeća stranica naterala ju je da prebledi.
Tamo su bili odštampani njeni razgovori s prijateljicom.
„Star je. Najvažnije je sačekati nasledstvo.“
Još jedna poruka.
„Ljubav nema veze s ovim. To je samo dogovor.“
Pa još jedna.
Fotografije njenih susreta s čovekom koji joj je pomagao da prikuplja informacije o budućem mužu.
Čak i snimak razgovora s agentom za nekretnine, u kojem je birala vilu koju je planirala da kupi „posle njegove smrti“.
Fascikla joj je ispala iz ruku.
— Vi ste… me pratili?
— Ne, — mirno je odgovorio muškarac. — Proveravao sam osobu koja bi jednog dana mogla da dobije sve što sam stvarao četrdeset godina.
Nije mogla da izgovori ni reč.
Prišao je starom pisaćem stolu i izvadio još jedan dokument.
Bio je to testament.
— Misliš da sam usamljen?
Klimnula je.
— Svi su tako mislili.
Tužno se osmehnuo.
— Bilo je korisno.
Zatim je pored njega spustio debelu gomilu fotografija.
Na njima su bile desetine mladih žena.
Iz različitih godina.
Sve su se smešile pored njega.
— Svaka je došla zbog novca.
Polako je listala slike.
— One su… vaše bivše žene?
— Ne.
— Onda ko su?
— One koje nisu prošle test.
Seo je preko puta nje.
— Nikada nisam odmah prosio. Ti si bila prva.
Namrštila se.
— Zašto?
Dugo je ćutao.
— Zato što sam prvi put video osobu koja je bila toliko sigurna u sopstvenu lukavost da je prestala da primećuje očigledno.
Nije razumela.
Tada je otvorio poslednju stranicu testamenta.
Na dnu je stajao datum…
Jučerašnji.
Dokument je bio potpuno nov.
— Moj stari testament je poništen, — rekao je.
— Znači…
— Da si me zaista volela, danas bi sva imovina posle moje smrti zaista pripala tebi.
Osetila je kako joj ruke drhte.
— Ali…
— Ali ti ovde nisi došla zbog mene.
Pogledao ju je pravo u oči.
— Došla si zbog cifara na bankovnom računu.
Prvi put je zaplakala.
Ne zato što je izgubila novac.
Već zato što je iznenada shvatila: sve ovo vreme upravo je ona bila na proveri.
Polako je zatvorio fasciklu.
— Sutra ujutru advokat će pokrenuti razvod.
Spustila je glavu.
— Mrzite me?
Stariji muškarac je dugo gledao kroz prozor.
— Ne.
— Onda zašto…
— Zato što pohlepa čini čoveka slepim. A slepom se ne može poveriti ono što se gradilo celog života.
Sledećeg dana napustila je vilu s istim koferom s kojim je i došla.
Bez nakita.
Bez novca.
Bez nasledstva.
Nekoliko meseci kasnije završila je univerzitet, zaposlila se i prvi put počela sama da zarađuje.
Ponekad se prisećala one crne fascikle.
Ali najjače joj se urezala jedna rečenica koju je čula pred odlazak.
— Bogatstvo nije ono što čovek dobije. Bogatstvo je ono ko ostane kada shvati da neće dobiti ništa.
