Bila je to sasvim obična pauza. Učenici su sedeli na drvenim klupama u školskom dvorištu, žmirkali na toplom suncu, smejali se i razgovarali. Sve je delovalo mirno i gotovo prijatno.
Ema je sedela malo po strani. Držala se uspravno, ruke su joj bile uredno sklopljene na kolenima i trudila se da što manje privlači pažnju. Devojčica je od detinjstva bila slepa i tek nedavno je prešla u ovu školu. Samo preseljenje joj je već bilo teško, ali ovde je sve postalo još gore.
Već prvog dana niko joj nije pomogao, već su je prevarili i zaključali u ostavu, rekavši joj da je to učionica. Sedela je tamo satima sama, ne razumejući šta se dešava. Posle toga maltretiranje nije prestalo – naprotiv, postajalo je sve okrutnije.
Tog dana sve je ponovo počelo iznenada.
Jedan od njenih školskih drugova prišao joj je – visok, samouveren dečak koji je voleo da pokazuje svoju nadmoć pred drugima.
— Skini naočare, rekao je uz podsmeh. — Ne verujem ti da ništa ne vidiš. Pokaži svoje oči.
Ema je odgovorila mirno, trudeći se da ne zadrhti:
— Neću ih skinuti.
DEČAK JE FRKNUO, BACIO POGLED KA DRUGIMA KOJI SU SE VEĆ GURKALI I VADILI TELEFONE.
— Ma hajde, nemoj da glumiš, nastavio je i odjednom posegnuo ka njenom licu.
Ema se odmah povukla, pritisnula ruku uz naočare i pokušala da ih zadrži. Disanje joj se ubrzalo, glas je počeo da drhti.
— Molim te, nemoj da me diraš…
Ali dečak se još više nagnuo i pokušao silom da joj skine naočare.
Iza njih se začuo smeh. Neki su već snimali, drugi su ga bodrili, a treći su samo posmatrali, kao da je sve to neka zabava.
Ema je počela da plače. Pokušavala je da odgurne njegovu ruku, dozivala pomoć, ali niko nije reagovao.
I baš u tom trenutku dogodilo se nešto što niko nije očekivao. 😯😨
DOK JE SMEH JOŠ TRAJAO, A DEČAK I DALJE POSEZAO ZA EMINIM NAOČARIMA, IZ MASE JE IZNENADA ISTUPIO DRUGI UČENIK.
Visok, sportski građen dečak – upravo onaj koji je uvek pobeđivao na takmičenjima, ali je na času bio tih i retko se javljao.
— Prestani, rekao je smireno, ali glasom koji je odmah doneo tišinu.
Prišao je bliže i odgurnuo ruku napadača od Eme.
— Šta ti zapravo radiš?
Drugi je pokušao da se nasmeje, ali sigurnost mu je nestala:
— Pa mi smo samo…
— Samo šta? prekinuo ga je dečak i pogledao ga pravo u oči.
ZATIM SE OKRENUO KA OSTALIMA KOJI SU JOŠ PRE NEKOLIKO SEKUNDI SMEJALI I SNIMALI.
— To što neko ima invaliditet ne daje vam pravo da se prema njemu ponašate kao prema životinji. Svako od vas može jednog dana da se nađe u takvoj situaciji. I kako biste tada želeli da se prema vama ponašaju?
Napravio je kratku pauzu, a u dvorištu je zavladala takva tišina da se moglo čuti kako neko nervozno sklanja telefon.
— Moj otac je invalid. Ne može da hoda. Ali to ne znači da sme neko da ga ponižava.
Dečak je ponovo pogledao onog koji je stajao ispred Eme.
— Ako još jednom dotaknete ovu devojčicu, imaćete posla sa mnom.
Niko nije ništa rekao. Smeh je utihnuo. Telefoni su spušteni.
I prvi put posle dugo vremena, u tom dvorištu je zaista zavladala tišina.
