Jelena Tinska ponovo je izazvala veliku pažnju javnosti kada je bez zadrške iznela svoj stav o tome ko bi trebalo da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana.
Glumica smatra da estradni umetnici ne bi trebalo automatski da dobijaju mesto u tom prostoru i da bi za njih, po njenom mišljenju, trebalo napraviti posebno groblje.
– Za pevače neka naprave posebno estradno groblje. Neka idu tamo neka ih sahranjuju, a ne u Aleju – rekla je Tinska.
Njena izjava izazvala je oprečne reakcije, posebno zato što je kao primer pomenula neka od najvećih imena narodne muzike.
Tinska je govorila o Šabanu Šauliću i Džeju Ramadanovskom i postavila pitanje kako je moguće da se u istom prostoru nalaze njihovi grobovi i grob Ive Andrića.
Nije, međutim, osporavala značaj Šabana i Džeja u njihovoj oblasti.
Naprotiv, naglasila je da poštuje ono što su ostavili iza sebe kao pevači.
Njena zamerka odnosi se na samu ideju Aleje i kriterijume prema kojima se odlučuje ko tamo počiva.
Prema njenom mišljenju, Aleja je zamišljena kao prostor namenjen ljudima koji su ostavili posebno nasleđe u kulturi i javnom životu, a smatra da je vremenom taj red izgubljen.
Upravo zbog toga je njena rečenica o „posebnom estradnom groblju“ odjeknula mnogo jače od ostatka objašnjenja.
Tinska se u istoj priči dotakla i pokojnog Milana Laneta Gutovića.
Otkrila je da nije prisustvovala njegovoj sahrani, jer smatra da je takav trenutak duboko intimna stvar porodice i najbližih ljudi.
Posebno je pohvalila njegovu odluku da ne bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana.
Prema njenom viđenju, to je bio potez koji je odgovarao njegovom karakteru.
Glumica je govorila i o tome kakve bi ličnosti, po njenom mišljenju, trebalo da dobijaju takvu vrstu državnog ili društvenog priznanja.
Pomenula je Josipa Broza Tita kao primer osobe za koju smatra da bi imala mesto u takvom prostoru.
Istovremeno je kritikovala mogućnost da u Aleji počivaju ljudi čiju prošlost ona smatra spornom.
To je, međutim, njena lična procena i vrednosni stav, a ne zvanični kriterijum po kojem se mesto u Aleji dodeljuje.
Tinska je zatim govorila i o sopstvenoj sahrani.
Kaže da ne bi želela velika okupljanja, masu ljudi niti javno posmatranje samog čina ukopa.
Za nju je poslednji ispraćaj nešto što bi trebalo da ostane između porodice i najbližih.
Upravo zbog takvog odnosa prema smrti i sahranama, kaže da joj smeta kada se takvi događaji pretvore u javni spektakl.
Njene reči o pevačima i Aleji zato nisu bile usmerene na osporavanje njihove popularnosti niti na tvrdnju da nisu ostavili trag u muzici.
Tinska je zapravo insistirala na razdvajanju različitih vrsta javnog priznanja.
Ipak, način na koji je to formulisala bio je toliko direktan da je sama poruka dospela u prvi plan.
– Ne može Šaban pored Ive Andrića – poručila je u okviru svog stava o tome kako bi trebalo urediti Aleju.
Takva rečenica očekivano je otvorila prostor za raspravu o tome ko određuje šta je „visoka“ kultura, koliko popularna muzika vredi u nacionalnoj kulturnoj istoriji i da li različite vrste umetnosti uopšte treba razdvajati na takav način.
Jelena Tinska, međutim, nije pokušala da ublaži svoje mišljenje.
Ostala je pri stavu da bi estradnim umetnicima trebalo nameniti poseban prostor, a Aleju sačuvati za ljude koje ona vidi kao drugačiju vrstu kulturnih i istorijskih veličina.
Bez obzira na to da li se javnost sa njom slaže ili ne, njena izjava je ponovo pokazala da nema problem da izgovori mišljenje za koje zna da će izazvati reakcije.
