Jovana Jeremić ponovo je uspela da izazove pažnju javnosti, ovog puta pričom o tome kako zamišlja sopstveni poslednji ispraćaj.
Voditeljka je vrlo otvoreno rekla da ne želi tradicionalnu sahranu obeleženu tugom, naricanjem i klasičnim oproštajem na groblju.
Njena ideja je potpuno drugačija.
Kada jednog dana dođe taj trenutak, kaže da želi da se umesto žalosti napravi žurka.
Čak je osmislila i detalj koji je mnoge iznenadio – za prisutne bi postojao poseban dres-kod.
– Kada dođe taj momenat, hoću da umrem, ali da se zna da sam živela i da se napravi žurka kada me više ne bude bilo, a ne sahrana – rekla je Jovana.
Odmah je dodala:
– Kakva crna sahrana?!
Ne želi da je ljudi, kako je rekla, oplakuju i nariču na groblju.
– Da me oplakuju tu nešto i nariču po groblju… Ne, bre – poručila je.
Prema njenoj zamisli, poslednji ispraćaj trebalo bi da bude potpuno suprotan od tradicionalnog.
– Pravi se žurka – rekla je.
Tu nije stala.
Otkrila je da bi želela i da ljudi koji dođu budu obučeni po tačno određenom pravilu.
– Imaće se i dres-kod šta će ljudi da obuku – rekla je.
Jovana celu ideju vidi kao proslavu činjenice da je živela onako kako je želela.
– Živela jedna fatalna žena, zvala se Jovana Jeremić – rekla je.
Za voditeljku, čini se, čak ni poslednji događaj u njenom životu ne bi trebalo da bude običan.
Navikla je da o sebi govori vrlo samouvereno, a ovaj put je otišla još dalje.
Otvoreno je rekla da veruje da će njeno ime ostati zapamćeno i kada nje više ne bude.
– Žurku pravim, bre, čoveče, budite srećni jer ja ću i mrtva da živim – rekla je.
Jovana smatra da je rođena da ostavi trag koji neće lako nestati.
– Rođena sam da uđem u legendu – poručila je.
Dodala je i:
– Nisam rođena da umrem kao običan čovek.
Njena izjava privukla je pažnju upravo zato što je sopstveni ispraćaj opisala kao još jedan događaj koji bi morao da bude drugačiji od svega očekivanog.
– Meni će i sahrana biti avangardna – rekla je.
Na kraju je zaključila rečenicom koja najbolje opisuje način na koji vidi sopstvenu javnu sliku.
– Moje ime nikada neće umreti – poručila je.
Jovanine reči ne predstavljaju najavu bilo kakve neposredne opasnosti po nju, već njen stav o tome kako bi jednog dana želela da izgleda poslednji ispraćaj.
U njenoj verziji nema klasične tuge, nema običnog protokola i nema tišine.
Naprotiv, želi da se slavi život.
Čak i tema o kojoj većina ljudi govori sa velikom nelagodom kod nje je postala prilika da još jednom naglasi koliko insistira na sopstvenoj posebnosti.
Za nju ni kraj ne bi trebalo da izgleda kao kod svih drugih.
Žurka, posebna garderoba za goste i poruka da je živela kao „fatalna žena“ – to je okvir koji je sama opisala.
Jovana je i ranije često govorila o tome da sebe vidi kao osobu koja ostavlja jak trag u javnosti.
Ovoga puta tu ideju prenela je i na sopstvenu smrt.
Prema njenim rečima, ne želi da joj poslednji oproštaj bude događaj obeležen samo tugom.
Želi da ljudi budu srećni što je postojala.
Upravo zato odbacuje sliku tradicionalne sahrane.
Umesto naricanja želi slavlje.
Umesto crnine, po njenoj zamisli, postojao bi unapred određen dres-kod.
Umesto poruke o gubitku, želela bi poruku o životu koji je ostavio trag.
Za Jovana Jeremić to bi, kako sama kaže, bio poslednji dokaz da nikada nije želela da bude „obična“.
Njen plan zvuči kao još jedna produžena verzija njenog javnog imidža – glasna, neobična i potpuno van standardnih okvira.
Da li bi se sve jednog dana zaista odvijalo upravo tako, naravno, niko danas ne može znati.
Ali Jovana već sada vrlo jasno zna šta ne želi.
Ne želi klasično oplakivanje.
Ne želi tišinu.
Ne želi običan oproštaj.
Želi događaj koji će, kako je opisala, slaviti činjenicu da je živela.
I u svemu tome najvažnija joj je jedna ideja – da njeno ime, po njenom uverenju, ostane upamćeno i nakon nje.
