Kada je Sofija saznala da je trudna, nije sebi dozvolila da prerano bude srećna. Posle nekoliko godina razočaranja, naučila je da veruje u čuda tek kada su stvarno opipljiva. Tako je nastavila da živi i trudila se da potisne tamne misli.
Ipak, ubrzo su počele da se dešavaju čudne stvari — i prvi koji je to primetio nije bio čovek. Bilo je to konj.
Stari braon kastrat po imenu Argus živeo je godinama u njihovom dvorištu. Bio je miran, gotovo lenj, retko je burno reagovao na bilo šta i uvek se ponašao isto.
Sve dok Sofija nije počela da izlazi napolje s lagano zaobljenim stomakom.
Prvi put nije obraćala previše pažnje. Argus je samo prišao malo bliže nego obično, spustio glavu i gotovo dodirnuo njen stomak nozdrvama.
— Hej… šta ti je? — rekla je tiho i povukla se korak unazad.
Konj se nije pomerio. Stajao je mirno, kao da pažljivo sluša.
Sledećeg dana se sve ponovilo.
ČIM BI SOFIJA UŠLA U DVORIŠTE, ARGUS BI ODMAH PRITRČAO K NJOJ. Više nije čekao jabuke niti se protezao ka njenim rukama. Njegovo interesovanje usmerilo se samo na jedno — njen stomak.
Pažljivo ga je dodirivao usnama, tiho frkao i povremeno prelazio njuškom preko tkanine, kao da pokušava da iščita šta se dešava.
Sofija je postajala uznemirena. Ovo više nije izgledalo kao obična naklonost. Delovalo je… neobično.
Nekoliko dana kasnije, Sofija je sama otišla do konja. Argus je neobično brzo prišao, i odjednom se uspravio na zadnje noge, stavivši prednje na njena ramena.
Žena je zgranuto zapretila. Srce joj je lupalo toliko jako da je jedva zadržala ravnotežu.
U tom trenutku pojavio se njen muž, Daniel, i odgurnuo konja.
— Šta mu je samo? — rekao je oštro.
Ali nije bilo odgovora. Veterinar je pregledao Argusa i sa sigurnošću rekao da je konj potpuno zdrav.
MEĐUTIM, NJEGOVO PONAŠANJE SE NIJE MENJALO. Štaviše, postajalo je sve intenzivnije.
Argus je postajao nervozan čim bi se Sofija približila, a posebno je agresivno reagovao na Daniela. Odjednom je mogao da odvuče glavu unazad, udari kopitom ili frkne kao da oseća opasnost.
Sofija je sve češće primetila da se plaši da mu priđe. Ipak, nešto duboko u njoj joj je govorilo da joj konj ne želi zlo.
Ta misao je nije napuštala.
Počela je da čita po forumima, priče i članke o životinjama koje neobično reaguju na trudnoću. Što je više čitala, to joj je hladnije postajalo oko srca.
U dvadeset i trećoj nedelji pojavili su se bolovi. Prvo blagi, a svaki dan sve jači. Jedne večeri postali su toliko intenzivni da Sofija nije mogla da ustane sa sofe.
— Daniel… moramo u bolnicu. Odmah.
U bolnici su je odmah poslali na ultrazvuk. Sofija je ležala, držeći se za ivicu stola, dok je lekar vodio sondom preko njenog stomaka. U početku je sve izgledalo normalno. Onda je lekar utihnuo. Predugo je zurio u ekran.
NJEGOVO LICE SE NAPRUTILO. Uvećao je sliku, pa još jednom. U prostoriji je nastala tišina. Sofija je osetila hladan jeza niz kičmu.
— Da li je nešto u redu? — pitala je tiho.
Lekar odmah nije odgovorio. Duboko je udahnuo i konačno rekao:
— Moram da pozovem policiju.
— Zašto, šta se desilo?
Ono što je lekar pokazivao na ekranu zaledilo je sve.
— Moram da pozovem i dodatne specijaliste.
Par minuta kasnije, dva dodatna lekara su ušla u sobu. Razmenjivali su poglede, tiho razgovarali, a onda se jedan od njih obratio Sofiji.
— FETUS IMA OZBILJAN PROBLEM — rekao je pažljivo. — U ranoj fazi je došlo do medicinske greške.
Daniel se zategnuo.
— Kakva greška?
— Dobili ste hormonski preparat — nastavio je lekar — ali prema podacima, korišćena je pogrešna doza. To je uticalo na razvoj unutrašnjih organa deteta. Vidimo znakove početne deformacije creva i pritisak na dijafragmu.
Sofija je zadržala dah.
— Može li… da se ispravi?
Lekar je klimnuo, ali njegov pogled je ostao ozbiljan.
— Moramo brzo da delamo. Postoji mogućnost intervencije u materici i ispravljanja problema. Da ste došli kasnije, posledice bi mogle biti nepovratne.
SOFIJA JE ZATVORILA OČI, pokušavajući da shvati ono što je upravo čula. U tom trenutku pomislila je na ARGUSA.
Njegovu upornost. Njegovo čudno ponašanje. Kako je stalno dodirivao njen stomak. Kao da je osećao da nešto nije u redu.
Operacija je obavljena već narednog dana.
Kada je sve završeno, lekar se blago nasmešio:
— Uspeli smo na vreme — rekao je. — Vašem detetu će biti dobro.
Sofija je počela da plače.
Nekoliko dana kasnije, kad su se vratili kući, Sofija je opet otišla u dvorište. Argus je stajao kod ograde. Nije se pomerao dok se ona približavala. Ovog puta je samo nežno dodirnuo njenu ruku i više nije pokazivao interesovanje za njen stomak. Kao da je shvatio da je opasnost prošla.
