Ja sam veterinar i često dobijam pozive noću. Ljudi su uvereni da sa diplomom moraš rešiti sve – od kijanja psa do spasavanja života. Ali Ana je pozvala tokom dana. I u njenom glasu bila je takva iscrpljenost, kao da mesecima nije pošteno spavala.
— „Dobar dan, da li je to klinika? Zovem se Ana. Imam zakazan termin kod vas. Imam problem sa svojom mačkom… ne da mi da spavam.“
Rečenica „mačka mi ne da da spavam“ može značiti mnogo toga. Ali u njenom tonu nije bilo nervoze, već iskrene brige.
Ana je došla uredno obučena, pomalo napeta. Oko pedeset pet godina, sa strogom frizurom, kaput uparen sa čizmama. Transporter je držala pažljivo, kao da je u njemu porcelan.
— „Ovo je Luna“, rekla je. „Lepo ime, moj muž ga je izabrao. Ali noću ona nije Luna, već budilnik sa kandžama.“
Iz kutije su me gledale krupne oči. Krupna siva mačka sa gustom dlakom i mirnim pogledom. Ni traga agresiji.
— „Šta se tačno dešava?“ pitao sam.
Ana je duboko udahnula.
— „BUDI ME SVAKU NOĆ. UVEK OKO TRI ILI ČETIRI UJUTRU. NAJPRE ME LAGANO DOTAKNE ŠAPOM PO LICU. AKO NE REAGUJEM, POSTAJE UPORNIJA. MOŽE I DA ME UGRIZE ZA RUKU. POVUČE MI POKRIVAČ. TEK KADA USTANEM I ODEM U DNEVNU SOBU NA KAUC, SMIRI SE. A ČIM JA ODEM, ONA LEGNE NA MOJ JASTUK I SPAVA DO JUTRA.“
— „Koliko dugo to traje?“
— „Otprilike tri meseca. U početku sam mislila da joj se promenio karakter. Onda sam pomislila da umišljam. Terapeut je rekao da je to nesanica zbog stresa. Dao mi je sedative. Ali nije pomoglo.“
Luna je mirno sedela pored svoje vlasnice i nije skidala pogled sa nje. Pregledao sam mačku. Srce pravilno, disanje mirno, težina normalna. Potpuno zdrava životinja.
I u tom trenutku, uz nelagodan osećaj, shvatio sam da je sa mačkom psihički sve u redu – i da se dešava nešto mnogo zabrinjavajuće 😢🫣
— „Ana“, upitao sam, „kako se osećate kada vas probudi?“
Razmislila je kratko.
— „Loše. Srce mi lupa. Usta su mi suva. Ponekad imam osećaj da ne mogu da dišem. Pomislim da mi je pritisak poludeo. Uzmem tabletu pod jezik i odem u dnevnu sobu. Tamo mi posle nekog vremena bude bolje.“
— „DA LI VAM JE NEKO IKADA REKAO DA HRČETE?“
Delovala je posramljeno.
— „Jedna komšinica je jednom rekla da noću odjednom utihnem, pa naglo udahnem vazduh.“
Pogledao sam mačku. Nije skretala pogled sa Ane.
— „Izgleda da vas Luna ne budi zato što je problematična“, rekao sam. „Moguće je da reaguje na ono što vam se dešava tokom sna. Životinje osećaju kada se disanje promeni ili srčani ritam postane nepravilan. Za njih je to signal za uzbunu.“
Ana me je gledala kao da sam rekao nešto neočekivano.
— „Hoćete da kažete da me spasava?“
— „Ne mogu to da dokažem“, odgovorio sam. „Ali sam siguran da problem nije u mački. Trebalo bi da se pregledate. Krv, šećer, srce – možda i disanje u snu. Počnite od toga.“
Dugo je ćutala, a zatim klimnula glavom.
Nedelju dana kasnije Ana je ponovo pozvala. Iz njenog glasa nestao je onaj duboki umor.
— „Uradila sam preglede“, rekla je. „Šećer mi je povišen. Lekar me je poslao kod kardiologa. Utvrđeni su problemi sa srcem. Takođe imam prekide disanja tokom noći. Upućena sam na dodatne analize. Doktor kaže da je ozbiljno.“
Zastala je, pa tiho dodala:
— „Da me Luna nije budila… nastavila bih da sve pripisujem stresu.“
Sada je Ana na terapiji. Dobija lekove i ide na terapiju sna. Već spava bolje. Luna joj i dalje dolazi noću, ali sada samo legne pored nje i tiho prede.
