Medicinska sestra je već nekoliko noći zaredom slušala čudne zvuke iz sobe broj 7. To su bili krici. Ne glasni – više prigušeni, kao da se neko plaši da će ga neko čuti. Uvek otprilike u isto vreme – predveče, kada hodnici opuste i svetla oslabe.
Zaustavila se nasred hodnika sa kantom i oslušnula. Bolnica je i inače bila sablasna, ali ovo jecanje seklo je živce poput noža. To nije bio običan uzdah bola.
Sestra je ovde radila godinama. Posao je bio težak, plata mala, ali je izdržavala. Navikla je na mirise, noćne smene i tuđu patnju. Ali soba broj sedam počela je da je sve više uznemirava.
Tamo je ležala starija pacijentkinja – mirna, uredna, uvek zahvalna za svaku pomoć. Slomljen kuk, vezana za krevet. Retko se žalila, ali je sve češće gledala u pod i trzala se na nagle zvuke.
A onda se pojavio neobičan posetilac.
Muškarac je dolazio uveče. Uvek sam. Dobro obučen, samouveren, govorio je mirno i učtivo. Predstavio se kao rođak.
Posle njegovih poseta, starica bi se menjala: oči bi joj pocrvenele, usne drhtale, ruke postajale hladne. Jednom je sestra čak primetila modricu na njenom zglobu.
Pokušala je da sazna više, ali pacijentkinja bi odmah skrenula pogled i šapatom rekla da je sve u redu.
KOLEGE SU JOJ SAVETOVALE DA SE NE MEŠA.
“Nije tvoja stvar. On je rođak – ima pravo,” govorili su.
Ali jecaji su se stalno vraćali.
Jedne večeri sestra je čula korake ispred sobe. Zatim prigušene glasove. On je govorio oštro, starica je nešto mrmljala kao da se pravda. Tup udarac. Kratak krik.
Te noći sestra nije mogla da zaspi.
Smislila je plan da otkrije istinu. Ako niko drugi ne vidi – ona će.
Sledeći put ušla je ranije u sobu. Svetlo je bilo prigušeno, pacijentkinja je spavala. Sestra se spustila na pod i uvukla pod krevet. Prašina, hladan linoleum, zarđale opruge iznad nje. Osećala je nelagodu.
Koraci u hodniku. Vrata su zaškripala. On je ušao.
SESTRA JE U POČETKU VIDELA SAMO NJEGOVE CIPELE I IVICU KREVETA. NAJPRE – TIŠINA. ZATIM NJEGOV GLAS. GOVORIO JE SPORO I UPORNO STARICI. ONA JE PLAKALA.
A onda se dogodilo nešto što joj je oduzelo dah.
U početku je govorio mirno. Veoma mirno. Objašnjavao joj je da je kuća ionako „izgubljena“, da joj ništa ne znači, da mora da potpiše papire. Rekao je da će joj, ako ne pristane dobrovoljno, „pomoći“.
Pacijentkinja je plakala, molila da je ostavi na miru. Rekla je da ništa neće potpisati.
Tada mu se glas promenio.
Nagnuo se nad krevet i počeo da preti. Rekao je da mora da uzima svoje „lekove“, da zna kako da to uradi tako da lekari ništa ne primete, i ako bude tvrdoglava, biće joj gore. Mnogo gore.
Sestra je zadržala dah.
Videla je kako vadi špric. Nije bolnički. Drugi, taman, bez oznaka. Dao joj je injekciju uprkos njenom otporu. Starica je vrisnula, ruka joj je nemoćno pala na čaršav.
UŽAS JE OBUZEO SESTRU.
Iskočila je iz skrovišta, viknula i širom otvorila vrata. Nastala je pometnja, sestre i dežurni lekar su utrčali unutra. Muškarac je zadržan na licu mesta. Špric je zaplenjen. U njegovoj torbi pronađeni su dokumenti – već pripremljeni, sa mestom za potpis.
Kasnije se ispostavilo da injekcije nisu sadržale nikakav lek. Upravo zbog toga stanje starije pacijentkinje naglo se pogoršalo.
