Bio sam na putu kod svojih roditelja i radovao sam se tom danu skoro čitavu godinu. Dugo se nismo videli i želeo sam makar u avionu da sedim u miru, zatvorim oči i malo se opustim. Let je bio dug, skoro pet sati, i već sam zamišljao kako ću se udobno smestiti i jednostavno zaspati.
Ali to je nemoguće kada pored tebe sedi osoba koja misli da joj je sve dozvoljeno.
Čim smo poleteli, osetio sam čudan miris. U početku nisam obraćao pažnju, mislio sam da dolazi iz kuhinje ili da je neko nešto prosuo. Međutim, miris je postajao sve jači i neprijatniji, i posle nekoliko sekundi bilo mi je jasno da je nešto drugo u pitanju.
Spustio sam pogled i video direktno na svom naslonu za ruku nečije stopalo. Prljavo. Boso. A smrad je bio toliko intenzivan da sam jedva mogao da dišem.
Okrenuo sam se. Iza mene je sedeo mladić koji je izgledao kao da uopšte ne shvata gde se nalazi. Bio je potpuno opušten, zavaljen u sedištu, kao da je to sasvim normalno.
Ljudi oko nas počeli su da se osvrću. Neki su pravili grimase, drugi su tiho šaputali. Atmosfera je postajala sve neprijatnija.
Pokušao sam da ostanem smiren.
„Molim vas, sklonite stopalo.“
ON ME NIJE ODMAH POGLEDAO, KAO DA SAM GA PREKINuo U NEČEMU VAŽNOM.
„Neću ga skloniti. Ovako mi je udobno.“
Zagrizao sam se za jezik i ponovio:
„To je moj naslon za ruku.“
On se nasmejao i slegnuo ramenima.
„Pa sedi negde drugde. Ja ništa neću da pomeram.“
Ovaj odgovor me je iznutra presekao. Lagano sam mu gurnuo stopalo dole, ali već u sledećem trenutku vratio ga je nazad na moje mesto, kao da je sve to neka igra.
Smrad je postao još jači. Ljudi oko nas počeli su otvoreno da se žale.
„TVOJE STOPALO UŽASNO SMRDI“, rekao sam sada oštrije. „Molim te, skloni ga. Smeta svima.“
On me je lenjo pogledao i iznervirano odgovorio:
„Zapuši nos. I usta zajedno s njim.“
U tom trenutku sam shvatio da nema smisla raspravljati se sa takvom osobom. Jednostavno nije razumeo pristojne reči. Zato mi je pao na pamet jednostavan, ali efikasan plan da mu očitam lekciju. Evo šta sam uradio. 😒😧
Okrenuo sam se, pravio se kao da sam se smirio i pritisnuo dugme za stjuardesu.
Kada je došla, naručio sam vruć čaj. Sasvim običan. Donela ga je posle nekoliko minuta. Uzeo sam čašu, otpijao nekoliko gutljaja i mirno sedeo, kao da se ništa ne dešava.
A onda sam, u jednom trenutku, blago nagnuo ruku. Čaj se prosuo. Ne ključao, ali dovoljno vruć da ga odmah oseti.
On je skočio, brzo povukao stopalo i počeo da viče po celom avionu:
„ŠTA TO RADIŠ?!“
Stjuardesa je došla gotovo odmah. Mirno sam se izvinio i objasnio da je to bila nezgoda. Ali sam dodao da je njegovo stopalo bilo na mom mestu i da sam ga već više puta zamolio da ga skloni.
Putnici oko nas počeli su da me podržavaju. Neko je rekao da je miris nepodnošljiv, drugi je potvrdio da se mladić od početka ponašao bezobrazno.
Stjuardesa se više nije smešila. Mirno, ali odlučno mu je objasnila da se takvo ponašanje ne toleriše i da kapetan ima pravo da preduzme mere, čak i da ga po sletanju preda policiji.
Mladić je odmah utihnuo.
U avionu se začulo tiho kikotanje, pa još glasnije. Posle nekoliko sekundi, već polovina putnika ga je gledala sa očiglednim negodovanjem, a neki nisu ni krili osmeh.
Više nije rekao ni reč. Ostatak leta sedeo je mirno, držao stopala kod sebe i trudio se da ne privlači pažnju.
A ja sam konačno mogao da se opustim u svom sedištu i zatvorim oči.
PONEKAD LJUDI SHVATE TEK KADA SE SUOČE SA POSLEDICAMA.
