Mnoge godine je živeo sam na rubu šume. Nekada je ovde bilo života: prijatelji su dolazili u posetu, rođaci su povremeno svraćali, u dvorištu je stajao auto, iz kuće su se čule glasove. Međutim, s vremenom je sve to nestalo. Njegova žena je preminula, sin je otišao daleko i jedva da se javljao. Kuća pored jezera postala je tiha i prazna.
Stari čovek se navikao na samoću. Svako jutro izlazio je na verandu, gledao u šumu, slušao vetar među borovima i ložio peć. Ponekad bi u daljini prošli losovi ili su lisice hitro prelazile kroz šiblje, ali divlje životinje nikada nisu dolazile blizu kuće.
Tog jutra se probudio još pre zore. Prvo je pomislio da je to vetar koji je udarao o vrata. Zatim je usledio tup udarac, kao da je neko snažno udario u verandu.
Stari čovek je obuo toplu jaknu i pažljivo otvorio vrata. I zastao.
Direktno na pragu stajala je ogromna medvedica. Iz njenog čeljusti dizao se dim, sneg je sijao na njenoj dlaci. Ali najčudnija stvar nije bila to.
Između njenih zuba držala je malog medveda.
Životinja nije režala, nije pokazivala zube. Medvedica je samo stajala i gledala ga direktno. U njenim očima nije bilo besa, samo briga.
Stari čovek je osetio kako mu srce brzo lupa u grudima. Svako drugi bi zatvorio vrata i sakrio se u kući. Razum je savetovao upravo to.
ALI NEŠTO U TOM POGLEDU JE NATERALO DA OSTANE. POLAKO JE NAPRAVIO KORAK NAPRED. MEDVEDICA JE PAŽLJIVO SPUSTILA MEDVEDIĆA NA SNEG.
I tačno u tom trenutku, divlja životinja je uradila nešto što je starom čoveku konačno otkrilo zašto je došla do njegove kuće. Nastavak ove priče možete pronaći u prvom komentaru.
Mali medvedići se jedva pomerao.
Kada se stari čovek sagnuo da bi prišao životinji, primetio je tanki metalni okov na njenoj šapi. Bila je to lovačka zamka koja je duboko urezivala kožu. Mladunče se jedva kretalo i teško disalo.
Pažljivo je otvorio zamku i oslobodio šapu. Zatim je podigao malog medveda i odneo ga u kuću. Položio je medveda blizu peći, pokrio ga starim vunenim pokrivačem i počeo ga pažljivo trljati da bi ga ugrejao.
Medvedica je celo vreme sedila ispred verande i nije odlazila.
Nakon nekog vremena, mladunče je tiho mrdnulo i otvorilo oči. Stari čovek ga je uzeo u ruke i ponovo odneo napolje.
Medvedica je prišla bliže, pažljivo uzela svoje mladunče i zatim tiho dotakla čovekovu ruku svojim nosom.
ZATIM SE OKRENULA I POLAKO NESTALA U ŠUMI.
Već sledećeg dana, stari čovek je pronašao nekoliko takvih zamki u šiblju. Sve ih je uklonio, ne ostavljajući nijednu.
Od tog susreta, ponovo je svaki dan počeo da luta šumom, kao što je to radio pre mnogo godina.
Ogromna medvedica je pokucala na vrata šumara – stari čovek je otvorio nesvesno, bez da je znao zašto je divlja životinja došla i šta će se desiti ubrzo nakon toga
