Pokušala sam da ga odgurnem i čak sam se naljutila na njega, ali samo nekoliko sekundi kasnije dogodilo se nešto potpuno neočekivano.
Već sam bila otprilike na polovini merdevina i pružala se makazama ka suvim granama stare jabuke pored kuće. Jutro je od samog početka delovalo čudno. Nebo je bilo prekriveno teškim sivim oblacima, vazduh je bio nepomičan i vlažan, kao da će svakog trenutka početi jaka kiša. Osećala sam da se vreme menja, ali sam ipak odlučila da završim posao, jer su te suve grane odavno morale biti uklonjene.
Merdevine sam postavila još ujutru, pažljivo ih naslonila na stablo i proverila da li stoje stabilno. Popela sam se nekoliko prečki i baš sam htela da odsečem prvu granu kada sam iznenada osetila da me neko vuče za pantalone s leđa.
Okrenula sam se i na trenutak ostala potpuno zatečena.
Moj pas je pokušavao da se popne za mnom uz merdevine.
Šape su mu klizile po metalnim prečkama, kandže su grebale po metalu, a oči su mu bile širom otvorene i gledale pravo ka meni.
„Hej, šta to radiš?“ rekla sam uz nervozan osmeh. „Silazi dole.“
Mahala sam rukom nadajući se da će se povući, ali pas nije odstupio ni korak. Naprotiv, popeo se još malo, oslonio prednje šape na merdevine i iznenada zgrabio moju nogavicu zubima.
Počeo je da vuče. Snažno.
TRGнула SAM SE I ZAMALO IZGUBILA RAVNOTEŽU.
Trgnula sam se i zamalo izgubila ravnotežu.
„Jesi li poludeo? Pusti!“ rekla sam ljutito.
Ali nije pustio. Pas me je vukao nadole, oslanjao šape na merdevine i nastavio da laje, kao da želi po svaku cenu da me zaustavi.
U početku sam se naljutila, ali posle nekoliko sekundi shvatila sam da to nema veze sa igrom. Nikada se ranije nije tako ponašao. U njegovim očima bilo je nešto drugačije.
Kao da je pokušavao nešto da mi kaže.
Pokušala sam još jednom da se popnem više, ali je pas odmah ponovo povukao moju nogavicu, tako naglo da sam se instinktivno uhvatila za merdevine obema rukama.
Teško sam uzdahnula i počela da silazim dole.
„Dobro, dosta je“, promrmljala sam. „Ako se ne smiriš, zatvoriću te.“
PAS JE SPUSTIO GLAVU KAO DA SE OSEĆA KRIVIM, ALI SAM GA IPAK ODVELA U BOKS I ZATVORILA VRATA.
Pas je spustio glavu kao da se oseća krivim, ali sam ga ipak odvela u boks i zatvorila vrata. Pomislila sam da sada konačno mogu da nastavim posao u miru.
Ali baš u tom trenutku dogodilo se nešto što me je uplašilo i odjednom mi pokazalo zašto se moj pas ponašao tako čudno. Nastavak ove neobične priče nalazi se u prvom komentaru.
Vratila sam se do merdevina i stavila nogu na prvi stepenik. I baš u toj sekundi čula sam iznad sebe glasan, oštar prasak.
Zvuk je bio suv i tvrd, kao da se nešto prelomilo na pola. Instinktivno sam podigla glavu. I videla sam kako se ogromna suva grana odvaja od drveta.
Pala je tačno tamo gde je sekundu ranije bila moja glava. Uz glasan tresak udarila je o zemlju, raspala se na nekoliko delova i pala svega nekoliko centimetara pored mene.
Noge su mi odmah klecnule. Stajala sam pored merdevina i gledala u ogromnu polomljenu granu, dok mi je srce tuklo toliko jako da sam ga čula u ušima.
Tek tada sam sve shvatila. Moj pas me nije ometao. On je pokušavao da me zaustavi.
On je opasnost osetio pre mene. Možda je čuo kako drvo puca iznutra ili osetio da će se grana svakog časa slomiti. Polako sam se okrenula ka boksu.
PAS ME JE GLEDAO KROZ REŠETKE.
Pas me je gledao kroz rešetke. Oči su mu bile mirne i budne, a rep se lagano pomerao, kao da čeka da li ću konačno shvatiti.
Prišla sam, otvorila vrata i kleknula pored njega. Pas se odmah privio uz mene.
Zagrlila sam ga oko vrata i tiho rekla:
– Spasio si mi život.
Od tog dana nikada više nisam ignorisala njegove instinkte.
