Viktorija Ivanova zatvorila je fasciklu i pogledala ćerku.
— Katja, odgovori mu.
Devojka je uplašeno podigla oči.
— Šta da napišem?
— Samo jednu rečenicu.
Katja je drhtavim prstima otkucala:
„Kod mame sam.“
Odgovor je stigao za manje od deset sekundi.
„Odlično. Sada dolazim po tebe.“
Viktorija je mirno uzela telefon.
— Upravo sam to čekala.
Katja ništa nije razumela.
— Mama… zar se ne plašiš?
Viktorija se tužno osmehnula.
— Plašim se. Kao svaka majka. Ali on je pobrkao strah sa slabošću.
Prišla je prozoru.
Ispred kapije kuće već je stajao neupadljiv automobil.
Nije bilo obezbeđenje.
Nije bila policija.
Bili su to službenici federalne službe, koji su se tamo nalazili još pre ponoći.
Nisu došli zbog porodične svađe.
Pratili su sudiju koja je potpisala nalog za veliku operaciju.
Katja je začuđeno prošaputala:
— Oni su ovde zbog tebe?
— Ne, — tiho je odgovorila majka. — Sada su ovde zbog njega.
Otvorila je fasciklu.
Unutra su bile fotografije skladišta.
Finansijske šeme.
Prisluškivani razgovori.
I spisak prezimena.
Dmitrijevo ime stajalo je prvo.
Katja je prebledela.
— Govorio je da se bavi građevinom…
— Građevina je bila samo natpis na firmi, — rekla je Viktorija. — Pravi novac dolazio je sa sasvim drugog mesta.
Telefon je ponovo zazvonio.
Ovog puta zvao je lično Dmitrij.
Viktorija je uključila spikerfon.
— Viktorija Sergejevna, — njegov glas zvučao je samouvereno. — Ubedite ćerku da prekine ovaj cirkus.
— Ona ostaje ovde.
Nasmejao se.
— Vi ne razumete s kim ste se povezali.
— Ne, Dmitrije. Vi ne razumete kome ste upravo zapretili.
Na drugoj strani nastala je pauza.
Veoma kratka.
Ali Viktoriji je bila dovoljna da shvati:
počeo je da naslućuje.
— Šta hoćete da kažete?
Mirno je odgovorila:
— Danas u osamnaest časova i pet minuta potpisala sam sudsku odluku kojom se dozvoljava sprovođenje kompleksa istražnih radnji u vašem predmetu.
Tišina.
Zatim težak udah.
— To je šala.
— Nije.
— Nemate dokaze.
Viktorija je pogledala fasciklu.
— Upravo zato sada razgovarate telefonom koji je već deo spisa predmeta.
Veza se prekinula.
Katja je uplašeno pogledala majku.
— Pobegao je?
Viktorija je odmahnula glavom.
— Ne. Sada radi najgore što kriv čovek može da uradi.
— Šta?
— Pokušava sve da uništi.
Dvadeset minuta kasnije stigao je poziv.
Operativac je govorio smireno:
— Počelo je kretanje na svim adresama. Nekoliko ljudi pokušava da iznese dokumenta.
Viktorija je zatvorila oči.
— Znači, poverovali su pretnji.
— Da.
— Onda imamo sve što nam je potrebno.
U međuvremenu je Dmitrij zaista stigao.
Ali ne do kuće.
Zaustavio se ispred kancelarije svoje kompanije.
Vrata su već bila otvorena.
Unutra je gorelo svetlo.
Pojurio je ka sefu.
Nije stigao.
U zgradi su već radili istražitelji.
— Dmitrij Ivanov?
Polako se okrenuo.
Iza njegovih leđa stajali su ljudi koje je navikao da viđa samo u vestima.
— Na osnovu sudskog naloga, uhapšeni ste…
Skoro ništa više nije čuo.
Pred očima mu je stajala samo jedna poruka.
„Kod mame sam.“
Mislio je da ide po uplašenu ženu.
A stigao je pravo u susret sopstvenom krahu.
Ujutru su vesti izvestile o najvećoj operaciji poslednjih godina.
Hapšenja.
Zaplijenjena dokumenta.
Zamrznuti računi.
Zatvorene firme.
Ali nijedna kamera nije prikazala malu kuću u mirnoj ulici.
Tamo je Katja sedela u kuhinji, umotana u ćebe.
Pred njom je stajala šolja vrućeg čaja.
Prvi put posle dugo vremena mirno je osećala kako se dete pomera.
— Oprosti mi, mama, — tiho je rekla. — Toliko dugo sam ćutala.
Viktorija je sela pored nje.
— Ljudi koji žive u strahu često ćute. To ih ne čini krivima.
Katja je zaplakala.
— Mislila sam da niko ne može da ga zaustavi.
Viktorija ju je pažljivo uzela za ruku.
— Svaka moć se završava tamo gde se završava nekažnjivost.
Nekoliko meseci kasnije Katja je rodila devojčicu.
Kada je Viktorija prvi put uzela unuku u naručje, dugo je gledala njene sićušne prste.
Zatim je rekla:
— Ona nikada neće znati kako je živeti u strahu.
Katja se osmehnula.
— Zato što ima tebe?
Viktorija je odmahnula glavom.
— Zato što sada ima slobodu.
Iza prozora je ponovo padala kiša.
Ista kao one noći.
Ali sada ta kiša više nije delovala hladno.
Ponekad najjača zaštita ne dolazi od oružja ni od novca.
Ponekad je dovoljna jedna majka koja poznaje zakon, ne boji se istine i nikada neće vratiti svoje dete onome ko je odlučio da je strah jači od pravde.
