Posle pregleda lekari su potvrdili da će mi biti potrebno nekoliko dana mirovanja i nadzor zbog modrice.
Odlučila sam da ne pređem preko onoga što se dogodilo.
Najpre sam mirno razgovarala s mužem.
Objasnila sam mu da se takvi postupci ne mogu opravdavati rečima „to je bila šala“, naročito ako je neko zbog toga povređen.
Nije se izvinio.
Naprotiv, nastavio je da tvrdi kako sve preuveličavam.
Tada sam sačuvala video-snimak očevica i potražila pravni savet kako bih razumela svoja prava.
Kasnije smo se sastali s porodičnim psihologom.
Razgovor nije bio lak.
Moj muž je prvi put morao da čuje ne samo moje mišljenje, već i stav nezavisnog stručnjaka.
Objasnili su mu da pristanak osobe ima značaj čak i onda kada neko misli da je sve samo šala.
Postepeno su i rođaci shvatili da ono što se dogodilo uopšte nije izgledalo tako smešno kao što im se činilo tog dana.
Neki su se izvinili.
Neki su nastavili da se pravdaju.
Ali za mene je najvažnije bilo nešto drugo.
Prestala sam da trpim ponašanje koje me je bolelo i ponižavalo.
Ponekad najvažnija odluka nije osveta.
Već mirno postavljanje granice i pokazivanje da poštovanje u porodici ne može biti predmet šale.
Upravo od tog dana moj život je zaista počeo da se menja.
