Unuk je stajao na ivici mola i smešio se, kao da će učiniti nešto potpuno bezazleno.
— Bako, sećaš li se kako si govorila da ne znaš da plivaš i da si oduvek želela da naučiš?
Nervozno je namestila maramu i pogledala u vodu. Jezero je izgledalo tamno i hladno.
— Da, rekla sam to. Ali ja se bojim vode. Mnogo se bojim. Nemoj da praviš takve šale.
— Prestani da dramatizuješ, — nasmejao se devetnaestogodišnjak. — Sama sebi stvaraš paniku.
Napravila je korak unazad, ali on je bio brži. Lagani guraj u leđa — i odmah je izgubila ravnotežu. Pala je u vodu, udarila o površinu i nestala na trenutak.
Kada je izronila, u očima joj je bio čist strah.
— Pomozite mi… ne mogu… — glas joj je zadrhtao.
POKUŠALA JE DA SE UHVTATI ZA DASKE MOLA, ALI SU JOJ RUKE KLIZILE PO MOKROM DRVETU. ODEĆA JU JE VUKLA NADOLE, DISANJE JOJ JE POSTALO HAOTIČNO. BORILA SE, GUTALA VODU I PONOVO TONULA.
Sa mola se čuo smeh.
— Snimaj to, snimaj, ovo je vrhunski, — rekla je snaja držeći telefon.
— Bako, ti si glumica godine, — viknuo je drugi unuk.
Njen sin je stajao malo dalje i podsmevao se.
— Ona samo glumi, traži pažnju, — rekao je mirno.
Ponovo je potonula i na trenutak je zavladala tišina. Ali kada je izronila kašljući, smeh se vratio.
— Dosta predstave, izađi već jednom, — rekla je snaja nervozno.
NIKO JOJ NIJE PRUŽIO RUKU.
Na kraju je uspela da dohvati ivicu, podigla se na laktove i jedva se izvukla. Ostala je da leži, teško dišući, voda joj je kapala iz kose, usne su joj drhtale.
Smeh je polako utihnuo.
Polako se podigla. Gledala ih je dugo — bez vike, bez suza. Samo pogledom u kojem nije bilo ni molbe ni slabosti.
I baš u tom trenutku uradila je nešto što ih je sve šokiralo.
Voda je i dalje curila niz nju, haljina joj se lepila za telo, ruke su joj drhtale — ne od hladnoće, već od poniženja.
Unuk se još uvek smešio, ali već nesigurno.
— Bako, hajde, to je bila samo šala…
NIJE ODGOVORILA. POLAKO JE IZVADILA TELEFON IZ DŽEPA. PRSTI SU JOJ BILI MOKRI, ALI GA JE ČVRSTO DRŽALA.
— Halo. Policija? Želim da prijavim pokušaj ubistva. Imam dokaze. Snimak će biti dovoljan.
Lica su im se odmah promenila.
— Šta to radiš? — prošaputala je snaja i problijedela.
— Ono što sam odavno trebala da uradim, — rekla je smireno.
Snaja je brzo prišla i pokušala da obriše snimak.
— Sad ćemo to obrisati i zaboraviti sve, mama, nemoj praviti scenu, — umešao se sin.
Ali starija žena je bila brža. Istrgla joj je telefon iz ruke tako naglo da nije stigla ni da reaguje.
— NI NE POKUŠAVAJ, — rekla je tiho.
Po prvi put nestao je osmeh sa lica unuka.
— Bako, ne misliš to ozbiljno…
— Tvoj nevaspitani sin će dobiti kaznu, — prekinula je snaju i pogledala je pravo u oči. — A ti ćeš zažaliti što si ga tako vaspitala. Mada… on je samo postao kao ti.
Sin je napravio korak bliže.
— Mama, preteruješ. Mi smo porodica.
— Porodica ne gura u vodu nekoga ko se boji i ne zna da pliva, — odgovorila je.
Ispravila se, kao da je voda sprala ne samo prljavštinu već i njen strah.
SUTRA ĆETE ISPRAZNITI MOJ STAN. NEĆU VAS VIŠE IZDRŽAVATI. NE ZANIMA ME ŠTO NEMATE NOVCA. ODRASLI STE LJUDI. NAUČITE DA SNOSITE POSLEDICE SVOJIH POSTUPAKA.
Niko se više nije smejao.
— Gorko ćete se pokajati zbog ovoga što ste mi uradili, — rekla je mirno.
U daljini su se već čule sirene.
