Ana Nikolić prisetila se perioda koji smatra jednim od najtežih u svojoj karijeri i prvi put detaljnije govorila o svemu što je usledilo nakon Beovizije 2006. godine.
Sa pesmom „Romale romali“ tada je važila za jednog od favorita, a za nastup se, prema sopstvenim rečima, pripremala punih šest meseci.
Uložila je ogromnu energiju, vreme i novac, uverena da pravi jedan od najvažnijih koraka u karijeri.
Koreografiju je radila sa Milošem Paunovićem, a treninzi su, kako je opisala, bili izuzetno naporni.
Ana tvrdi da je sa proba odlazila sa modricama i da se tokom priprema čak i povređivala.
Ceo projekat shvatila je veoma ozbiljno.
Nije želela samo da se pojavi na takmičenju, već da na sceni ostavi utisak koji će se pamtiti.
Veliki ulog nije bio samo fizički.
Pevačica je otkrila i da je za pesmu izdvojila 30.000 evra.
Taj novac, prema njenim rečima, platila je autorskom timu na čelu sa Kikijem Lesendrićem.
Za nju je tada sve bilo podređeno jednom cilju.
Verovala je u pesmu, nastup i rezultat.
Zato je ishod takmičenja doživela mnogo teže nego što je javnost mogla da pretpostavi.
Kada nije odnela pobedu, usledilo je veliko razočaranje.
Ana nije odlučila da sve ostavi iza sebe.
Naprotiv, ušla je u otvoren sukob.
Prema njenom današnjem svedočenju, odlučila je da tuži RTS i tadašnjeg direktora Aleksandra Tijanića.
Sudski spor nije dobila.
Posle toga, tvrdi da je saznala da je zbog tog poteza bila nezvanično nepoželjna na Javnom servisu.
Ta navodna zabrana u dostavljenom sadržaju nije potkrepljena zvaničnim dokumentom RTS-a, pa ostaje deo Aninog sećanja i njenog tumačenja onoga što se kasnije događalo.
Za samu pevačicu, međutim, mnogo teže od profesionalnih posledica bilo je ono što joj se dogodilo privatno.
Poraz i čitav sukob koji je usledio doživela je kao ogroman udarac.
Spakovala je stvari i otišla u Atinu.
Tamo se, kako sama kaže, potpuno povukla.
Ana je taj period opisala rečima:
– Pala sam u depresiju.
To je njeno lično svedočenje o mentalnom stanju kroz koje je tada prolazila.
Takmičenje u koje je uložila mesece rada, mnogo novca i ogromna očekivanja za nju se završilo potpuno drugačije nego što je zamišljala.
Posebno ju je, prema sopstvenim rečima, pogodilo to što muziku nikada nije posmatrala samo kao posao i izvor zarade.
Zbog toga neuspeh nije doživela kao običan poslovni poraz.
Za nju je to bilo mnogo ličnije.
Upravo u tom periodu objavila je album „Devojka od čokolade“.
Ipak, umesto velike promocije i punog povratka na scenu, Ana nije imala snage ni volje da radi ono što se od nje očekivalo.
Album gotovo da nije želela ni da promoviše.
Karijera je spolja nastavila da postoji, ali je ona iznutra prolazila kroz sasvim drugačiju fazu.
Prelomni trenutak došao je iz porodice.
Kada se njen rođeni brat Marko povredio, njihova majka predložila je da se on uključi u Anin posao.
Ideja je bila da Marko postane njen menadžer.
Pokazalo se da je taj potez bio veoma važan za pevačicu.
Marko je nakon toga narednih 15 godina vodio veliki deo njene karijere.
Porodična podrška pomogla joj je da izađe iz perioda u kojem je izgubila motivaciju i da ponovo uspostavi kontrolu nad profesionalnim životom.
Ipak, iskustvo sa Beovizije ostavilo je trajan trag.
Ana danas tvrdi da se više nikada ne bi prijavila na takmičenje za izbor predstavnika na Evroviziji.
Za nju je iskustvo iz 2006. bilo dovoljno teško da potpuno promeni način na koji gleda na takvu vrstu takmičenja.
Celokupan proces opisala je kao pravi pakao.
Posebno je zanimljivo to što „Romale romali“ i danas važi za jednu od pesama koje su snažno obeležile određeni period njene karijere.
Iza onoga što je publika tada gledala na sceni, međutim, Ana danas opisuje mesece napornih priprema, veliku finansijsku investiciju, ogromna očekivanja i kasnije duboko razočaranje.
Za nastup se pripremala pola godine.
U pesmu je, prema njenim rečima, uložila 30.000 evra.
Verovala je da ide ka pobedi.
A onda je rezultat pokrenuo lanac događaja koji je završio tužbom, izgubljenim sudskim sporom i njenim povlačenjem iz Srbije.
Tvrdnja da je nakon toga bila nezvanično zabranjena na RTS-u ostaje njena priča, jer u dostavljenom sadržaju nema zvanične potvrde Javnog servisa da je takva odluka ikada formalno doneta.
Ono što Ana ne dovodi u pitanje jeste način na koji je sve lično podnela.
Otišla je u Atinu, izolovala se i izgubila želju da promoviše čak i novi album.
Tek uz pomoć porodice i promenu načina na koji je organizovala karijeru uspela je da nastavi dalje.
Danas, dve decenije kasnije, o svemu govori mnogo otvorenije.
Umesto da Beoviziju pamti samo po velikom hitu i upečatljivom nastupu, za nju je to ostala uspomena na period u kojem je, kako kaže, profesionalni poraz doživela gotovo kao kraj sveta.
