Tog dana autobus je bio toliko pun da su ljudi morali da se oslanjaju jedni na druge kako ne bi pali pri svakoj krivini. Unutra se čulo tiho žamor — neki su se raspravljali, neki su gledali u telefone, a drugi su jednostavno trpeli gužvu.
Na jednoj stanici u autobus je ušla starija žena sa štapom. Kretala se veoma pažljivo, kao da joj je svaki korak težak. Ljudi su se malo pomerili, ali slobodnih mesta skoro da nije bilo. I tada je primetila jedno — odmah pored mladog muškarca.
Mladić je sedeo raširenih nogu, a na sedištu pored njega bio je njegov ranac. Jednu nogu je ispružio tako da je skoro blokirala prolaz. Delovao je samouvereno, kao da ceo autobus pripada samo njemu.
Starija žena mu je prišla i tiho, gotovo šapatom rekla:
— Izvinite, možete li da pomerite torbu? Želela bih da sednem.
Mladić se nije ni okrenuo. Pravilo se da ništa nije čuo.
Žena je stajala trenutak, zatim je oprezno pružila ruku da sama oslobodi mesto. U tom trenutku mladić se naglo trgnuo, kao da ga je neko udario, skočio i povikao:
— Šta to radiš?! Ko ti je dozvolio da diraš moje stvari?! Sad ću da zovem policiju!
U AUTOBUSU JE ODMAH ZAVLADALA TIŠINA. LJUDI SU POČELI DA SE OKREĆU.
— Ja sam samo htela da sednem… — odgovorila je žena zbunjeno. — Mesto je slobodno, prvo sam vas pitala…
Mladić se podsmešljivo nasmejao, pogledao je odozgo i hladno rekao:
— Ovo mesto je zauzeto.
— A ko ga je zauzeo? — upitala je tiho.
On nije ni razmišljao i uz drzak osmeh odgovorio:
— Moja noga.
Posle tih reči demonstrativno je stavio svoju tešku nogu na sedište i dodao:
— A UOSTALOM… TI MIRIŠEŠ NA STAROST. NE ŽELIM DA SEDIM PORED TEBE.
U autobusu je zavladala neprijatna tišina. Neki su oborili pogled, drugi stisnuli usne, ali niko nije reagovao.
Bezobrazni mladić nije mogao ni da zamisli šta će mu se dogoditi u narednim sekundama. 😨😥
I upravo tada začuo se glas iz mase.
— Ej, ti, debeli! — rekla je devojka koja je stajala kraj prozora. — Da li ti uopšte čuješ šta pričaš?
Svi su se okrenuli ka njoj. Gledala je mladića bez straha i bez oklevanja.
— Ova žena je jedina koja bi uopšte sela pored tebe, i to samo zato što joj je teško da stoji. A ti se ponašaš kao da ti ovde svi nešto duguju.
Mladić je napravio grimasu, ali nije imao šta da kaže. Devojka je nastavila:
— POGLEDAJ GORE. VIDIŠ LI TAJ NATPIS? OVA MESTA SU ZA STARIJE I ZA ONE KOJIMA JE TEŠKO DA STOJE. ILI TI JE BEZOBRAZLUK TOLIKO UDARIO U GLAVU DA TO VIŠE NE PRIMEĆUJEŠ? MOŽDA BI TREBALO DA IDEŠ PEŠKE, TO BI TI VIŠE KORISTILO.
U autobusu se začulo tiho kikotanje. Zatim su se ljudi sve više smejali, dok se smeh nije proširio kroz ceo autobus.
— Ako ti je već toliko neprijatno, — dodala je devojka, — ustani. Pusti baku da sedne sama.
Mladić je pocrveneo, pokušao nešto da kaže, ali mu reči nisu izlazile. Ljudi više nisu ćutali.
— U pravu je!
— Stvarno nemaš srama!
— Napolje iz autobusa!
Vozač je zaustavio autobus i otvorio vrata.
MLADIĆ JE JOŠ JEDAN TRENUTAK SEDEO, KAO DA NE MOŽE DA VERUJE DA SE TO NJEMU DEŠAVA. ALI ONDA, POD POGLEDIMA I GLASOVIMA DRUGIH, USTAO JE I IZAŠAO IZ AUTOBUSA BEZ DA SE OKRENE.
Vrata su se zatvorila. Autobus je nastavio vožnju.
Devojka je pažljivo uzela ranac, sklonila ga i pomogla starijoj ženi da sedne.
— Hvala vam… — rekla je žena tiho, još uvek ne verujući šta se upravo dogodilo.
— Vi treba meni da zahvalite, — odgovorila je devojka sa blagim osmehom. — Na vašem strpljenju.
U tom trenutku atmosfera u autobusu bila je nekako drugačija. Ljudi su ponovo počeli da razgovaraju, ali više ne ravnodušno. Neki su ustupili mesta drugima, neki su se samo nasmešili.
