Mraz je bio toliko jak da je vazduh delovao kao da zveči. U takvim noćima tišina nije samo tišina — ona pritiska uši i ne da čoveku da zaspi. Stara žena se probudila zbog tog čudnog zvuka i odmah je znala da nešto nije u redu. Pas kod vrata nije lajao niti cvileo, stajao je ukočeno kao kip. Dlaka na vratu mu se nakostrešila, rep je visio nisko, a pogled mu je bio usmeren u jednu tačku.
Pažljivo je rukom obrisala mali zamagljeni deo prozora i pogledala napolje. Na snegu, pod bledom mesečinom, stajale su tamne siluete. Devet vukova. Veliki, nepomični. Njihove oči su svetlele kao žuti plamenovi. Nisu lutali, nisu režali niti napadali kuću. Samo su stajali i posmatrali.
Stara žena je godinama živela na tom zabačenom mestu. Preživela je mećave koje su lomile drveće, pa čak videla i medvede kako prilaze šupi. Ali ovako nešto nikada nije doživela. Vukovi nisu odlazili. Ujutru su i dalje bili tamo. Tokom dana su ostajali pored kolibe. Noću su prilazili još bliže vratima.
Nije se usuđivala ni da izađe po drva. Plašila se ne samo hladnoće koja je pekla pluća, već i tih tihih, nepomičnih pogleda. Imala je osećaj da je dovoljan jedan korak i da će se životinje baciti na nju. Zaključala je kapke, poduprla vrata, skoro da nije spavala. Malo je jela i osluškivala svaki zvuk.
Ipak, vukovi nisu napadali. Nisu pokušavali da razbiju prozore, nisu grebali vrata niti zavijali ispred kolibe. Samo su stajali mirno, strpljivo, bez hrane i bez vode. Tri dana.
Četvrtog dana pas više nije izdržao. Razvalio je vrata, istrčao u dvorište i jurnuo napred da odbrani svoju vlasnicu. U istom trenutku bio je oboren na zemlju. Sve se desilo u jednoj sekundi. Sneg se podigao u vazduh i začulo se tupo režanje.
U tom trenutku strah stare žene pretvorio se u bes. Otvorila je vrata i istrčala napolje. I baš tada dogodilo se nešto strašno i neverovatno.
Zgrabila je gorući komad drveta iz peći i izletela na verandu. Zatim je uzela staru pušku koja je nekada pripadala njenom mužu i ispalila hitac u vazduh. Odjek se razlegao tajgom.
ALI VUKOVI NISU POBEGLI.
Nisu se ni pomerili. Vođa ju je gledao isto onako mirno kao i pre. Tek tada je primetila nešto što ranije nije videla.
Ispod krzna su im se jasno ocrtavala rebra. Bokovi su bili upali. Njihovi pokreti bili su spori i iscrpljeni. U njihovim očima nije bilo besa — samo umor.
Napravila je korak u stranu i u žbunju ugledala male senke. Nekoliko vučića, zbijenih jedno uz drugo. Jedva su stajali.
U tom trenutku strah je nestao iz njenog srca. Shvatila je da to nije opsada, već očaj. Mraz, glad i mnogo dana bez plena. Njena kuća bila je njihova poslednja nada.
Polako je spustila pušku. Zatim se okrenula i vratila unutra. Dugo je stajala ispred frižidera, a onda ga otvorila i izvadila sve što je imala: meso, mast, ostatke supe. Čak i poslednji komad koji je čuvala za celu nedelju.
Iznela je hranu napolje i bacila je na sneg.
Vukovi nisu odmah nasrnuli. Gledali su kao da ne mogu da veruju. Onda je jedan napravio korak napred. Zatim drugi. Posle nekoliko minuta u dvorištu se čuo samo zvuk lomljenja smrznute hrane.
STARA ŽENA JE STAJALA NA VERANDI I POSMATRALA KAKO JEDU.
Pas je ležao malo dalje, živ, samo pritisnut u sneg. Vođa je podigao glavu i ponovo je pogledao. U tom pogledu više nije bilo gladi. Bilo je nešto drugo — tiho razumevanje.
Kada je sve nestalo, vukovi su se okrenuli i nestali u šumi. Vučići su pošli za njima. Na snegu su ostali samo tragovi.
Nikada se nisu vratili.
