Život Ane Viktorovne, koju su u celom selu Dubrovki svi znali jednostavno kao baku Anju, nakon odlaska u penziju nije se zaustavio — samo je promenio ritam, pretvorivši se iz užurbanog marša u mirno, ali neumorno kretanje. Njen dan započinjao je sa prvim sunčevim zracima koji su pozlaćivali hladna stakla njenog malog, ali udobnog doma na ivici sela. Tada bi se budilo njeno malo carstvo: kokoške su užurbano kokodakale u prostranom dvorištu, snežno bele patke dostojanstveno su gegale s noge na nogu, a koza Maruška ispunjavala je vazduh svojim jasnim blejanjem, tražeći svoju jutarnju poslasticu.
Ruke Ane Viktorovne, grube od dugogodišnjeg rada, ali i dalje spretne i snažne, uspevale su sve: da umese testo, opere veš i oplevi leje sa krastavcima i paradajzom. Njena ćerka Ljudočka živela je daleko, u velikom gradu, zajedno sa svoja dva sina, a sva ljubav i neiskorišćena nežnost bake Anje pretvarala se u pakete sa zimnicom i džemovima, u tople vunene čarape koje je plela tokom dugih zimskih večeri, i u šuškave novčanice koje je sa posebnom pažnjom stavljala u čestitke za prvi septembar i Novu godinu. Taj novac, ušteđen od njene skromne penzije, za nju nije bio običan papir — bio je most ka njenim voljenim dečacima, način da makar tako učestvuje u njihovom životu.
Ali godine, neumoljive i nemilosrdne, činile su svoje. U početku jedva primetno, a zatim sve očiglednije. Leđa su počela podmuklo da bole posle dužeg rada u bašti, a noge, nekada pouzdane i snažne, sada su na svaku uzbrdicu odgovarale tupim bolom. Put do jedine prodavnice u selu pretvorio se u pravu ekspediciju, a teška torba sa namirnicama postala je gotovo neizdrživa. Morala je čak da smanji svoje domaćinstvo — srce joj se cepalo dok je poslednje patke davala komšinici. Svet Ane Viktorovne, nekada širok i pun obaveza, smanjio se na veličinu njenog prednjeg dvorišta. U njenim očima nastanili su se tiha tuga i nemoć.
Upravo u to vreme njen stari prijatelj i komšija, veteran iz Avganistana Ignjat Saharovič, čovek veštih ruku i zlatnog srca, izneo je predlog koji joj je u prvi mah delovao potpuno suludo. „Ana, zašto se toliko mučiš peške?“ rekao je jednog dana kada ju je video kako se pogrbljena vraća sa autobuske stanice. „Treba ti bicikl. Na točkovima ćeš brže stići i lakše nositi teret.“
Ona je samo odmahnula rukom. „Ma kakvi, Ignjate, u mojim godinama na bicikl? Ljudi bi se smejali!“ Ipak, misao, jednom posejana, pustila je koren. Nedugo zatim, nakon što je uštedela nekoliko penzija, baka Anja je iz opštinskog centra donela sjajan, jednostavan, ali dugo željeni bicikl. Postao je njen lični preokret, njena krila. Prve vožnje bile su teške — kolena su joj drhtala, dah se prekidao. Ali tvrdoglava starica nije odustajala. I tada se dogodilo malo čudo: ponovo je osetila vetar u svojoj sedoj kosi, lakoću i slobodu kretanja. Mogla je opet da ide do pošte, do prodavnice, do obale reke da posmatra zalazak sunca. Na nosač je spretno pričvrstila torbe, a na upravljaču se veselo ljuljala pletena korpa. Njen „gvozdeni prijatelj“, kako ga je u šali nazivala, vratio joj je deo nezavisnosti, a u njenim očima ponovo se pojavio sjaj.
Jednog dana, usred vedrog septembarskog popodneva, krenula je kao i obično sa svojim „prijateljem“ do prodavnice „Kod Mihajliča“. Pošto je planirala da se zadrži samo kratko, nije smatrala potrebnim da zaključa bicikl, već ga je samo naslonila na stepenice. Kupila je svež, još topao hleb, komad putera i sa osmehom izašla napolje.
Bicikla nije bilo.
U prvi mah nije poverovala svojim očima. Pomislila je da je pogrešila vrata. Pogledala je oko sebe — ničega nije bilo. Ledena igla straha probola joj je pravo srce.
– Ljudi? – glas joj je podrhtavao. – Da li je neko video bicikl? Stajao je ovde… plav, sa korpom…
PROLAZNICI SU SAMO SLEGALI RAMENIMA I ŽURNO ODLAZILI.
Ljudi su samo slezali ramenima i nastavljali svojim putem. Lopov, spretan i bez savesti, nestao je u podnevnoj vrućini kao da nikada nije ni postojao.
Put nazad činio se beskrajnim. Hleb pod njenom rukom bio je težak kao kamen.
Suze su joj tekle niz izborano lice, gorke i vrele, brišući tragove nekadašnje radosti. Nije plakala zbog metala i točkova — oplakivala je deo svoje tek pronađene sreće, svoju slobodu, svoje pravo da se kreće. Kako je neko mogao da joj oduzme tu skromnu, ali toliko važnu radost?
Na kapiji ju je dočekao Ignjat Saharovič. Sve je odmah shvatio kada je video njeno uplakano lice i nemoćno spuštene ruke. – Anuška… Bože, stvarno su ga ukrali? – glas mu je bio pun iskrene boli. – Kako je to moguće… usred dana! Nisi smela da ga ostaviš bez nadzora. Ima svakakvih ljudi. Bila si neoprezna…
Samo je slabo klimnula glavom i obrisala lice ivicom marame.
– Mislila sam… samo na minut… – jecala je. – Nekada ništa nije nestajalo…
Sada ne mogu da priuštim novi. A Ljudočki neću ništa reći, stid me je. Nisam uspela da ga sačuvam.
Ignjat Saharovič ju je pažljivo posmatrao, gotovo očinski, i u njegovim očima zasijala je odlučnost.
– Ne plači. Suze neće pomoći. Sačekaj, bako, još ćemo se izboriti. Smislićemo nešto.
Prošla je nedelja. Siva, sumorna nedelja, bez mesta za duge vožnje.
Ana Viktorovna se pomirila sa gubitkom i vratila svakodnevici. Iznenada, neko je snažno pokucao na prozor. Pomakla je zavesu i ugledala Ignjata Saharoviča kako se smeši u dvorištu.
Izašla je na trem — i ukopala se u mestu.
Pred kapijom je stajao bicikl. Ali ne onaj stari, sjajan i bez duše. Ovaj je bio drugačiji. Star „Ural“, sa snažnim, pomalo uglastim ramom, pažljivo obojenim u tamnozelenu, gotovo vojničku boju.
Na upravljaču je bilo novo, udobno sedište, a iznad prednjeg točka, umesto korpe, nalazila se čvrsta, zavarena platforma. Iz njega je zračila istorija, pouzdanost i neka posebna, nepokolebljiva dobrota.
IGNJAT SAHAROVIČ, ŠIROKO SE SMEŠEĆI, NAMIGNU JOJ: – PA, ANUŠKA, SPREMNA ZA NOVU MAŠINU?
Ignjat Saharovič joj se nasmešio i namignuo: – Pa, Anuška, jesi li spremna za nešto novo? Ili se ne usuđuješ?
– Ignjate… dragi moj… šta je ovo? – prošaptala je zbunjeno. – Odakle? Da li je tvoje?
– Nije – odgovorio je uz lažnu strogost. – Ukr’o sam ga od jedne bake iz susednog sela baš za tebe. – nasmejao se. – Naravno da je moje! Stajao je u šupi i skupljao prašinu, pravi starinski primerak. Malo sam ga… sredio. Zategao lanac, podmazao ležajeve, napumpao gume. A vidi, ovu platformu sam ti dodao — možeš čak i džak krompira da prevezeš! Pa, hoćeš li ga?
Ana Viktorovna je ćutke prišla, dotakla hladnu, glatku boju rama, prešla rukom preko čvrste gume. I ponovo zaplakala. Ali sada su to bile drugačije suze — tihe, tople, pune zahvalnosti.
– Kako da ti zahvalim, Ignjate? Ja… vraćaću ti svaki mesec po malo od penzije… Stvarno, isplatiću ti!
– Ma daj – odmahnuo je rukom, a glas mu je omekšao. – Zar da trune u šupi? Treba da služi, da bude koristan. Meni ne treba. Ja sam navikao na svog „Moskvicza“, brujim s njim kao bumbar. Zato prestani da se ustručavaš i uzmi ga.
Mi smo komšije. Tako se među ljudima radi.
Pokazao joj je kako da koristi čvrstu sajlu sa bravom, da nijedan lopov više nikada ne bi pokušao da joj uzme prevoz. Podesio je sedište po njenoj visini. I kada je baka Anja, još pomalo nesigurna, ponovo sela i polako krenula niz ulicu, suze su joj opet potekle niz lice — ali ovoga puta to su bile suze olakšanja i vere u ljude.
Od tada se u selu Dubrovki često mogla videti dirljiva slika: sitna starica samouvereno vozi čvrsti zeleni „Ural“, dok iz otvorenog prozora svoje kuće seda čovek sa sedom kosom i ordenjem na staroj jakni gleda za njom. I svaki put kada bi prolazila, usporila bi i doviknula:
– Ignjate Sahariću! Idem do prodavnice! Treba li ti nešto?
A on bi se pravio da razmišlja, mahnuo joj kroz prozor i odgovorio: – Imam sve, samo vozi, bako! Ali nemoj juriti nizbrdo kao luda! Ovo nije trkalište!
I gledao bi za njom sa tihim, toplim osećajem zadovoljstva dok ne bi nestala iza krivine. A ona je nastavila da vozi, osećajući pod sobom ne samo pouzdane stare točkove, već nešto mnogo važnije — iskrenu, nesebičnu ljudsku dobrotu koja, kako se pokazalo, i dalje može da čini prava čuda.
