Alinini prsti su drhtali.
Pažljivo je skinula cedulju.
Rukopis joj je bio bolno poznat.
Bio je to Artjomov rukopis.
„Ako ovo čitaš, znači da nisam uspeo lično da održim svoje obećanje.
Ali ipak želim da odeš na maturu.
Zato što život ne sme da stane zajedno sa mnom.“
Suze su joj same potekle niz obraze.
Denis je tiho seo pored nje.
— Kupio je ovu haljinu još tri meseca pre nesreće.
Alina je podigla pogled ka njemu.
— Šta?..
— Štedeo je novac skoro pola godine. Posle posla je dodatno radio uveče. Nikome nije pričao.
Denis je izvadio još jedan mali koverat.
Unutra je bila fotografija.
Na njoj je Artjom u rukama držao baš tu navlaku i široko se smešio.
Na poleđini je pisalo:
„Ako nijedan momak ne pozove moju sestru na maturu — nema veze. Najvažnije je da ponovo nauči da se smeje.“
Na dan mature Alina je ipak obukla haljinu.
Kada je ušla u školsku salu, mnogi su zaćutali.
Ali prava tišina nastupila je kasnije.
Tokom svečanog dela Denis je izašao na binu.
U rukama je držao Artjomovu fotografiju.
— Mnogi su mislili da je ovo samo lepa haljina.
Ali niko nije znao da ju je moj najbolji prijatelj kupio unapred, zato što je mnogo voleo svoju sestru i želeo da je vidi srećnu.
U sali nije ostala nijedna ravnodušna osoba.
Čak su i one prodavačice koje su nekada ponizile Alinu kasnije videle snimak govora.
Ali njoj to više nije bilo važno.
Pogledala je u nebo i jedva primetno se osmehnula.
Prvi put posle dugih meseci.
Ponekad najskuplji pokloni nisu oni koji vrede mnogo novca.
Već oni koji nas podsete: ljubav jednog čoveka ne završava se onog dana kada ga više nema. Ona nastavlja da živi u obećanjima koja je stigao da ostavi onima koje je voleo najviše.
