Reč „tata“ zazvučala je toliko tiho da je Danijel u prvi mah pomislio da mu se samo učinilo.
Polako se spustio na kolena.
Liza mu je ponovo pružila malu šaku.
— Tata.
Ovog puta sigurnije.
Pažljivo ju je uzeo u naručje.
Devojčica se nije uplašila.
Naprotiv.
Privila se uz njegovo rame.
I osmehnula se.
Za dve godine to se nije dogodilo nijednom.
Svi stručnjaci govorili su isto:
„Posle ranog gubitka majke deci će biti potrebno mnogo vremena.“
Ali niko nije umeo da objasni zašto su kao da su potpuno prestali da osećaju radost.
Danijel je pogledao Margaritu.
— Kako?..
Ona se tiho osmehnula.
— Nisam uradila ništa posebno.
Samo sam prestala da se plašim da živim pored njih.
Dugo je ćutao.
Zatim je upitao:
— Šta ste mislili… kada ste spomenuli moju ženu?
Margarita je spustila pogled.
— Pre nego što sam došla kod vas, dugo sam se dvoumila.
Zato što sam jednom već bila u ovoj kući.
Danijel se namrštio.
— Kada?
— Pre dve godine.
U porodilištu.
Ispostavilo se da je Margarita tada radila kao dečja medicinska sestra.
Upravo je ona prva uzela novorođene blizance u naručje posle operacije.
Bila je pored njih i u poslednjim minutima života Danijelove žene.
— Ona je shvatala da neće preživeti, — tiho je rekla Margarita.
Danijel je osetio kako mu se srce steže.
— Zašto mi niko nije rekao?
— Zato što je ona tako zamolila.
Margarita je iz torbe izvadila mali zapečaćeni koverat.
— Rekla je:
„Ako moja deca jednog dana prestanu da se smeju… predajte ovo čoveku koji bude umeo da im vrati radost.“
Pružila mu je pismo.
Na koverti je bio poznat rukopis.
Danijel se dugo nije usuđivao da ga otvori.
Najzad je razmotao list.
„Voljeni.
Ako čitaš ovo pismo, znači da naši mališani predugo žive okruženi strahom.
Molim te…
Ne pokušavaj da ih zaštitiš od svake kapi vode, svakog pada i svake greške.
Njima nije potrebna savršena bezbednost.
Potreban im je otac koji će se smejati zajedno s njima.
Tek tada će ponovo naučiti da se smeju sami.“
Suze su mu polako potekle niz lice.
Setio se.
Posle smrti žene zabranio je gotovo sve.
Bare.
Pesak.
Ljuljaške.
Bicikle.
Bazen.
Mislio je da štiti decu.
A zapravo ih je, ne želeći to, naučio da se plaše života.
Nekoliko dana kasnije u vili se dogodilo pravo čudo.
U dvorištu su se pojavile krede.
Mehurići od sapunice.
Šarene lopte.
Deca su prvi put trčala bosa po travi.
Padala.
Ustajala.
Smejala se.
A Danijel više nije stajao po strani.
Trčao je zajedno s njima.
I svaki put kada bi čuo njihov smeh, u sebi je zahvaljivao ženi koja se jednom usudila da prekrši najvažnije pravilo.
Jer ponekad najopasnije nije dozvoliti detetu da se isprlja.
Već mu, iz straha da ponovo ne izgubiš one koje voliš, oduzeti srećno detinjstvo.
