Hirurg se ukočio, ne skidajući pogled s Maksima.
Nekoliko sekundi niko nije razumeo zašto ćuti.
Zatim je lekar polako skinuo masku.
— Zar je moguće… da ste to zaista vi?
Maksim je ustao.
Lice mu je ostalo mirno.
Ali u očima mu je zaiskrilo prepoznavanje.
— Doktore Lebedev…
Tašta se zbunjeno namrštila.
— Vi se poznajete?
Lekar je neočekivano prišao Maksimu i snažno mu stegao ruku.
— Da nije bilo ovog čoveka… mene danas ovde uopšte ne bi bilo.
Hodnik je ponovo utihnuo.
Lebedev je duboko udahnuo.
— Pre pet godina vraćao sam se kući posle noćne smene. Na putu se dogodila strašna nesreća. Automobil se prevrnuo i zapalio.
Zastao je.
— Ljudi su sve snimali telefonima. Niko se nije usuđivao da priđe.
Doktor je pogledao Maksima.
— Osim njega.
Maksim je postiđeno skrenuo pogled.
— Nema potrebe…
— Ima, — čvrsto je odgovorio lekar.
Okrenuo se prema okupljenima.
— Razbio je prozor golim rukama i izvukao me iz automobila bukvalno nekoliko sekundi pre eksplozije.
Neko je tiho uzdahnuo od šoka.
Lebedev je nastavio:
— Zatim je nestao pre nego što je stigla policija. Nisam uspeo ni da saznam njegovo prezime.
Tašta je prebledela.
— Ali… zašto nikada nikome niste pričali?
Maksim je slegnuo ramenima.
— Zato što se ljudi ne spasavaju zbog aplauza.
Sonja je još jače privila plišanog zeca uz sebe.
— Tata… jesi li ti heroj?
Maksim je čučnuo pored nje.
— Nisam, sunce.
Samo sam se tada našao blizu.
Doktor se osmehnuo devojčici.
— A znaš li ko će danas spasavati tebe?
Klimnula je glavom.
— Vi.
Osmeh se prvi put pojavio i na detetovom licu.
Ali bočica laka i dalje je ležala na podu.
Tašta ju je polako podigla.
Ruke su joj drhtale.
Dugo je gledala u šarene bočice, a zatim kleknula pred unuku.
— Sonječka…
Oprosti mi.
Pružila je lak Maksimu.
— Moja ćerka je bila u pravu.
Ponekad pravi otac uopšte ne izgleda onako kako ga mi zamišljamo.
Maksim nije rekao ništa.
Ponovo je seo na pod.
Postavio je bosu nogu pred ćerku.
— Pa?
Kojom bojom počinjemo?
— Crvenom!
Minut kasnije na njegovom palcu pojavila se prva jarka linija.
Zatim žuta.
Zelena.
Plava.
Ljubičasta.
Ceo hodnik ih je posmatrao u tišini.
A onda se dogodilo nešto neočekivano.
Mali dečak koji je čekao svoju operaciju prišao je majci.
— Mama…
Mogu li i ja da imam takve nokte?
Ako se čika ne plaši… znači da mogu i ja.
Za njim je prišla još jedna devojčica.
Pa još jedno dete.
Medicinska sestra se osmehnula i donela nekoliko novih bočica.
Deset minuta kasnije u hodniku je sedelo nekoliko očeva.
Neko u poslovnom odelu.
Neko u radnoj uniformi.
Neko u vojnoj jakni.
Svi su pružali deci ruke ili noge za šareni manikir.
Prvi put posle dugo vremena dečje hirurško odeljenje nije bilo ispunjeno plačem, već smehom.
Pre nego što su Sonju odvezli u operacionu salu, snažno je zagrlila oca.
— Sada se uopšte ne plašim.
Maksim ju je poljubio u čelo.
— Zato što hrabrost nije kada se ne plašiš.
Hrabrost je kada ideš napred i onda kada te je strah.
Operacija je trajala nekoliko sati.
Kada je doktor Lebedev najzad izašao u hodnik, osmehivao se.
— Sve je prošlo uspešno.
Maksim je prvi put tog dana zaplakao.
Ne skrivajući suze.
I niko više nije gledao njegove tetovaže, kožnu jaknu ili šarene nokte.
Jer su tog dana svi videli ne grubog bajkera.
Već oca koji je bio spreman da žrtvuje svoj ponos zbog jednog dečjeg osmeha.
