Za Ivana Bosiljčića 28. avgust nije samo veliki crkveni praznik. Glumac Veliku Gospojinu već godinama doživljava kao svoj drugi rođendan, jer je upravo tog dana 1997. godine preživeo nesreću koja je, prema njegovim rečima, mogla da ima tragičan kraj.
Sve se dogodilo neposredno pre početka njegovih studija glume, dok je još bio na samom pragu profesionalnog života.
Bosiljčić je tada bio angažovan kao statista u predstavi Narodnog pozorišta u Užicu.
Predstava se igrala na Starom gradu, do kojeg je vodio zahtevan i krivudav put.
– Akademiju sam upisao 1997. godine. Tog leta, dok sam se spremao da idem u Novi Sad, Narodno pozorište u Užicu me je angažovalo da statiram u jednoj predstavi. Igrali smo je na vrhu starog grada do kojeg se, zna svako ko je tamo bio, teško stiže – prisetio se Ivan.
Nakon predstave ekipa je krenula nazad malim autobusom.
Ono što je trebalo da bude običan povratak pretvorilo se u prizor koji Bosiljčić ni decenijama kasnije nije mogao da zaboravi.
– To veče naš mali autobus je poleteo u provaliju – ispričao je.
Vozilo, međutim, nije nastavilo da pada.
Prema njegovom svedočenju, autobus se zaustavio na samoj ivici litice, dok se ispod njih nalazila reka.
– Na neki čudesan način, baš kao u filmovima, autobus se zadržao na ivici litice, ispod koje je tekla reka – rekao je.
Najjeziviji deo njegovog sećanja nije bila vriska, već upravo njen potpuni izostanak.
U autobusu je, kaže, zavladala tišina.
– Ipak, za razliku od filma, gde se u tim momentima čuje cika i vriska, kod nas je bio tajac – opisao je glumac.
Vozilo se pritom nije potpuno umirilo.
Bosiljčić pamti da su se klatili iznad provalije, dok su kroz prozore čas gledali u reku, čas prema gradu, a zatim ka nebu.
– Klatili smo se kao na klackalici, dok su se pred nama smenjivale slike reka-grad-nebo, pa iznova – ispričao je.
U drugom prisećanju još detaljnije je opisao trenutke provedene u autobusu.
– Sećam se kako se bukvalno klatio po osovini. Svi koji smo bili unutra gledali smo reku, grad, nebo – nebo, grad, reku i šta je neobično, za razliku od filmske atmosfere gde je uvek neka cika i vriska, tu je bila potpuna tišina – rekao je.
Svaki pogrešan pokret mogao je dodatno da poremeti ravnotežu vozila.
Tada je, prema Ivanovom sećanju, veliku prisebnost pokazao vozač.
Zadnji izlaz bio je blokiran, pa je jedini put napolje vodio kroz prednja vrata.
– Sećam se da smo svi ušli kroz vozačeva vrata, jer su zadnja bila blokirana i vozač se samo okrenuo i rekao „ja ću izaći poslednji“ – ispričao je Bosiljčić.
Ta kratka rečenica bila je dovoljna da svi shvate šta treba da rade.
Bez panike su morali da se pomeraju ka prednjem delu autobusa i jedan po jedan pokušaju da izađu.
– To je bio znak da svi treba da lagano pređemo i da izađemo nekako kroz ta prednja vrata, da doskočimo do zemlje da se izvučemo – rekao je.
Bosiljčić taj trenutak pamti i kao veliku proveru ljudi koji su se našli zajedno u opasnosti.
– To je bio jedan poduhvat gde je svako pokazao svoj karakter – zaključio je.
Na kraju su svi uspeli da napuste autobus i, prema njegovim rečima, nije bilo žrtava.
Tek kada se vratio kući, saznao je nešto što je ovom događaju za njega dalo potpuno novo značenje.
Bio je 28. avgust – Velika Gospojina.
– Kasnije, kada sam stigao kući, saznao sam da je Velika Gospojina. Od tada taj praznik uvažavam kao drugi rođendan – rekao je.
U drugom razgovoru objasnio je da je kod kuće pogledao crkveni kalendar i tek tada shvatio da se nesreća dogodila na veliki bogorodični praznik.
– Došao sam kući i u crkvenom kalendaru video da je bogorodičan praznik, da je praznik Velike Gospojine koju od tada uvažavam kao svoj drugi rođendan – ispričao je.
Za Bosiljčića je preživljavanje te nesreće dobilo i snažan duhovni smisao.
On je kasnije događaj opisao kao Božju intervenciju, što predstavlja njegovo lično versko tumačenje onoga što se dogodilo.
– To je bila božja intervencija, da smo preživeli i da nije bilo žrtava – rekao je glumac.
Prema njegovom ranijem svedočenju, upravo nakon tog iskustva počeo je ozbiljnije da se okreće veri, prvi put se pričestio i ispovedio i počeo da praktikuje pravoslavnu veru.
Zbog svega što se dogodilo 1997. godine, datum 28. avgust za njega više nikada nije bio običan dan.
Velika Gospojina ostala je praznik koji ga svake godine vraća na nekoliko trenutaka tišine u autobusu koji se klatio nad provalijom i na činjenicu da su svi iz njega izašli živi.
