U sali je zavladala tišina još pre nego što je otac stigao bilo šta da kaže.
Polako mi je prišao i pažljivo pogledao crveni trag na mom obrazu.
— Ona?
Samo sam klimnula.
Skinuo je rukavice, pažljivo ih stavio u džep i tek tada se okrenuo prema domaćici večeri.
Ljudmila Pavlova još je pokušavala da deluje sigurno.
— Izvinite, ali ovo je porodično slavlje. Strancima ovde nije mesto.
Otac se mirno osmehnuo.
— Upravo zato sam ovde.
Gosti su počeli da se pogledavaju.
Niko nije razumeo zašto je čovek, koga su mnogi prepoznavali samo iz poslovnih časopisa, lično došao po običnu školsku psihološkinju.
Mladoženja je konačno napravio korak napred.
— Slušajte… došlo je do nesporazuma…
Otac ga nije ni pogledao.
Položio je sivu fasciklu na svečani sto.
Metalne kopče su kliknule.
Unutra su ležali ugovori.
Finansijski izveštaji.
Pisma banaka.
I poslednji sporazum sa današnjim datumom.
Finansijski direktor je mirno izgovorio:
— Poslednjih dvadeset šest meseci grupa kompanija Pavlovih opstajala je zahvaljujući zatvorenoj kreditnoj liniji našeg investicionog fonda.
Salom se proširio žamor.
Ljudmila se nasmejala.
— Kakva glupost.
— Onda zašto ste tri puta tražili produženje finansiranja? — mirno je upitao advokat, raspoređujući kopije dokumenata.
Osmeh je nestao.
Otac ju je pogledao pravo u oči.
— Jutros ste javno ponizili moju ćerku.
Napravio je kratku pauzu.
— Zato smo pre pet minuta iskoristili svoje zakonsko pravo da obustavimo dalje finansiranje.
Lice glave porodice Pavlov postalo je sivo.
— Vi ste… već poslali obaveštenje?
Finansijski direktor je klimnuo.
— Vaša banka ga je primila pre sedam minuta.
Telefon glave porodice je zavibrirao.
Pročitao je poruku.
Zatim još jednu.
Pa još jednu.
Ruke su mu zadrhtale.
— Ne…
Gosti više nisu razgovarali o veridbi.
Svi su gledali samo porodicu Pavlov.
Mladoženja mi je prišao.
— Lena… nisam znao…
Prvi put sam ga pogledala mirno.
— Znao si.
— Zbunio sam se.
— Ne, Igore.
Odmahnula sam glavom.
— Ti si izabrao.
Ne onda kada su me udarili.
Već onda kada si odlučio da ćutiš.
Spustio je pogled.
Ljudmila je iznenada zakoračila prema meni.
— Nisam bila u pravu…
Otac ju je zaustavio jednim pokretom ruke.
— Izvinjenje se ne daje onda kada izgubiš novac.
Izvinjenje se daje onda kada razumeš da si nekoga povredio.
U sali je ponovo zavladala tišina.
Skinula sam verenički prsten i položila ga pored otvorene fascikle.
— Danas se nije završila samo naša veridba.
— Danas se završila i moja navika da zaslužujem ljubav ljudi koji poštovanje smatraju privilegijom.
Uzela sam oca pod ruku.
Ćutke smo krenuli prema izlazu.
Iza nas niko nije pokušao da nas zaustavi.
Kada su se vrata zatvorila, otac je tiho upitao:
— Kaješ li se?
Pogledala sam večernji sneg koji je polako padao po stepenicama.
I prvi put posle dugo vremena se osmehnula.
— Ne.
Zato što ponekad najbolniji šamar nije kraj priče.
Već početak života u kojem više nikome nije dozvoljeno da odlučuje koliko vredi tvoje dostojanstvo.
