Nakon što se oprostila od svog umirućeg muža, Ana je napustila bolnicu ne primećujući ni da joj suze teku niz lice. Hodala je sporo, kao da joj noge više ne slušaju, dok se na kraju nije zaustavila uz zid zgrade da dođe do daha.
Još pre samo pola godine Mark je bio snažan i samouveren čovek. Smejao se, pravio planove i obećavao da ih čeka dug zajednički život. Ana mu je verovala bez sumnje. Uvek je bio tu, štitio je i znao tačno šta treba da kaže.
A sada je ležao na intenzivnoj nezi. Bela soba, hladno svetlo, cevi, kablovi, aparati koji su disali umesto njega.
„Biće sve u redu“, šapnuo je Mark dok mu je stezala ruku. „Izvući ćemo se.“
Ana je klimnula, iako je znala da to nije istina. Lekari su bili jasni. Bolest je napredovala prebrzo. Donor nije pronađen. Vremena je bilo vrlo malo.
Izašla je napolje. Početak zime već je stigao. Ljudi su žurili svojim putem. Svet je nastavljao dalje – kao da se ništa nije dogodilo.
Ana je sela na klupu ispred bolnice i sakrila lice u dlanove. Suze su same tekle. Nije ni pokušavala da ih zaustavi.
Posle nekoliko minuta osetila je blago olakšanje. Duboko je udahnula i upravo je htela da ustane kada je začula glasove iza zida.
DVE MEDICINSKE SESTRE STAJALE SU NA UGLU ZGRADE, NE PRIMEĆUJUĆI JE. GOVORILE SU TIHO, ALI JE SVAKA REČ BILA JASNA.
Kada je Ana shvatila o čemu pričaju, obuzeo ju je čist užas. Nastavak u prvom komentaru
„Njegova žena ionako nije odgovarajući donor“, rekla je jedna umorno.
„Da, nalazi su loši. Baš šteta… A drugih opcija zapravo nema.“
Ana se trgnula. Srce joj je počelo brže da kuca.
„Zar to ne znaš?“ nastavila je druga tišim glasom. „Juče je bila njegova ljubavnica. Testirala se.“
„Ozbiljno?“
„Naravno. Potpuno odgovara.
A njeni bubrezi su potpuno zdravi.“
ANA JE JEDVA DISALA. U UŠIMA JOJ JE POČELO DA ZUJI.
„Zašto se onda operacija ne radi?“ upitala je prva.
„Pacijent je odbio. Rekao je da bi radije umro nego da njegova žena sazna za ljubavnicu.“
Na trenutak je zavladala tišina.
„A anonimni donor?“ dodala je jedna nesigurno.
„Ko zna… Tvrdoglav je. A ostalo više nije na nama.“
„Jadna žena…“
Glasovi su se udaljili, a Ana je ostala da stoji, ne osećajući noge. Svet oko nje kao da je stao. Samo joj je srce tupo udaralo u grudima.
NIJE UMIRAO ZATO ŠTO NIJE BILO IZLAZA. IZLAZ JE POSTOJAO. ON JE JEDNOSTAVNO IZABRAO ĆUTANJE.
Ana je pogledala ka vratima intenzivne nege i nije znala šta je jače – bol zbog muževljeve izdaje i laži ili nada da ga možda još uvek mogu spasiti.
