Suzana Mančić pre samo nekoliko dana dobila je ulogu prema kojoj je ranije imala malu zadršku, a danas je sa ponosom prihvata. Dolazak unuka Mijata potpuno ju je raznežio, pa sada kroz osmeh kaže da joj više uopšte ne smeta kada je neko nazove bakom ili babom.
Još dok nije doživela taj trenutak, mislila je da će joj nova titula možda teško pasti. Sve se promenilo kada je Teodora rodila sina.
– Ne govori o onome što nikada nisi doživeo. Tako da, evo, meni sada uopšte ne smeta, zovite me baka, zovite me baba, zovite me kako god hoćete. Ja sam svog unuka dobila pre pet dana. Oni su došli kući, a ja kod njih naletim kao da nešto pomognem. Međutim, beba je još mala, nema tu mnogo šta da se pomaže. Verovatno će pomoć biti potrebna za pet-šest meseci, kada počne da se mrda. Uzbuđena sam i srećna i ne mogu nijednom drugom rečju da opišem svoje stanje – ispričala je Suzana.
Prvi susret sa Mijatom zamišljala je potpuno drugačije. Poznajući sebe, očekivala je suze i veliku emotivnu reakciju čim ugleda bebu. Još kod kuće je plakala razmišljajući o tome da je njeno dete sada dobilo svoje dete i da se porodica nastavlja kroz novu generaciju.
Kada je stigla u bolnicu, unuka nije odmah videla. Prošlo je oko pola sata pre nego što su doneli bebu. Tada je, kako kaže, osetila ogromnu nežnost, ali nije bilo scene kakvu je prethodno zamišljala.
– Baš sam juče to pričala Teodori. Pošto sam sklona plaču i suzama, a i ime mi to govori, mislila sam da ću potpuno da se slomim od emocija kada ga ugledam. Kod kuće sam već malo plakala i razmišljala: „Eto, moje dete rodilo je dete, to je neki naš nastavak.“ Međutim, kada sam došla u bolnicu, nisam ga odmah videla. Doneli su ga posle nekih pola sata. Tada me je preplavila neka nežnost, ali nije bilo suza, nije bilo nikakve drame. Nisam obrukala moju Teodoru, majka je tu bila čvrsta srca – rekla je kroz smeh.
Jedan detalj sa samog porođaja posebno ju je iznenadio. Uz Teodoru nije sve vreme bio njen suprug Miroslav Talijan, već mlađa sestra Natalija.
Za Suzanu taj prizor ima posebno značenje jer odnos njenih ćerki u detinjstvu nije uvek bio toliko nežan. Kao devojčice umele su često da se raspravljaju i svađaju, pa joj je sada njihova međusobna podrška bila još emotivnija.
– To me je baš iznenadilo, a u stvari i mnogo obradovalo. Kada su bile male, stalno su se svađale i tukle. Govorila sam: „Jao, Bože!“ A ja nisam lako donosila decu na svet, pa sam se pitala zbog čega sam se toliko mučila kada su bile kao „dva roga u vreći“. Međutim, mislim da je ovo zauvek zapečatilo njihov sestrinski odnos – rekla je Suzana.
Miroslav je za to vreme nestrpljivo čekao u bolnici. Natalija je, međutim, na vreme obavila sve što je bilo potrebno kako bi mogla da bude pored sestre u porođajnoj sali.
– Naravno, tata je bio u čekaonici, nestrpljiv i uzbuđen, ali je Natalija na vreme uradila bris grla i nosa. Bila je pod maskom, potpuno propisno opremljena i pomagala je sestri koliko je mogla. Pravila joj je društvo i to je velika stvar – objasnila je.
Najneobičnije od svega bilo je to što Suzana tokom ključnih sati gotovo ništa nije znala. Teodora je još prethodnog dana počela da oseća trudove, ali je ostala kod kuće sa suprugom i bila u kontaktu sa babicom koja ju je savetovala šta da radi.
U bolnicu je primljena tek kasno uveče, oko pola jedan ili jedan sat posle ponoći. Tada je pozvana Natalija, dok je Suzana mirno spavala ne sluteći da je porođaj već u toku.
Pred zoru se probudila kako bi spustila roletnu. Pogledala je telefon samo da proveri vreme i ugledala poruku zeta.
Prvo je pomislila da porođaj tek počinje. Kada je pročitala sadržaj, shvatila je da je već sve završeno.
– Meni ništa nisu ni najavile ni rekle. Dan ranije su Teodori krenuli trudovi. Sve je podnosila kod kuće sa mužem i bila je u kontaktu sa jednom sjajnom babicom koja joj je davala savete: „Sada uradi ovo, sada uradi ono.“ Tek kasno uveče primljena je u bolnicu, negde oko pola jedan, jedan posle ponoći, i tada su javili Nataliji da dođe. Ja sam spavala kod kuće i ništa nisam znala. Pre zore sam ustala da spustim roletnu, pogledam u telefon da vidim koliko je sati i vidim da mi je Miroslav ostavio poruku. Rekoh: „Znači, počelo je.“ A kada sam je pročitala poruka je glasila: „Sve je gotovo. Mijat je došao na svet. Dobro su svi.“ Tada sam se potpuno pogubila od sreće i iznenađenja. Ali valjda je svaka majka takva. Nisam ja jedina na ovom svetu – prisetila se.
Ćerkin porođaj vratio joj je i uspomene na vreme kada je sama postajala majka. Obe ćerke rodila je carskim rezom, a trudnoće pamti kao veoma teške.
Danas priznaje da je mnoge praktične stvari vezane za bebe već zaboravila, od povijanja i hranjenja do držanja deteta. Sada se, kako kaže, ponovo podseća svega.
– Obe ćerke sam rodila carskim rezom, zato što sam imala veoma teške trudnoće. Carski rez je tada bio neko stopostotno rešenje. Iskreno, nečega se više ni ne sećam. Istina je da se sve to zaboravi, i šta radiš sa bebom, kako je okrećeš, kako je povijaš, kako je hraniš. Ja kažem: „Sve sam zaboravila.“ Ali sada obnavljam gradivo – rekla je kroz smeh.
Za malog Mijata još nije odabrala poklon. Za Teodoru, međutim, već zna šta želi da uradi, a iza poklona se krije snažna porodična simbolika.
Ćerki će dati prsten koji je ona sama dobila od Teodorinog oca kada se Teodora rodila.
– Baka još ništa nije poklonila Mijatu. Ne znam još šta će dobiti, ima vremena. Ali znam šta ću pokloniti mojoj ćerki. Pokloniću joj divan prsten koji sam dobila od njenog tate kada sam nju rodila – otkrila je Suzana.
Pohvale ima i za zeta Miroslava. Opisuje ga kao čoveka vojne discipline koji ozbiljno shvata očinstvo, pomaže Teodori, ali istovremeno ne želi da je previše razmazi.
– Tata stvarno pomaže. On je čovek vojne discipline i čvrstine, tako da pomaže, ali imam utisak da ne želi da je raspekmezi, što je opet dobro. Ja sam svaki dan kod njih, dođem nakratko, pitam da li nešto treba. Obično mi kaže: „Ne treba tašta ništa, hoćete da vas nečim poslužim?“ – ispričala je.
Suzana je bila prisutna i kada su Teodora i Mijat prvi put stigli iz bolnice. Sa prijateljicom je otišla ranije kako bi sredila kuću, ali ih je dočekao već potpuno uređen prostor.
Njih dve su samo dodale nekoliko detalja, a Miroslav je za povratak supruge i bebe pripremio tradicionalnu dobrodošlicu.
Na stolu su se našli pogača, pile, gibanica, meze i rakija. Porodica je nazdravila, kratko se zadržala, a zatim ostavila roditelje same sa bebom kako bi pronašli svoj ritam.
– Bila sam sa prijateljicom da malo pospremim, međutim, kuća je bila zadivljujuće čista i sve je bilo na svom mestu. Mi smo samo malo dodale ženskog sjaja. Kada su stigli, on je po tradiciji pripremio pogaču, pile, gibanicu, meze i rakiju. Nazdravili smo, malo se poslužili, a onda sam rekla: „Sada mi idemo, a vas ostavljamo da se smirite, odmorite i vidite kako ćete sami.“ Moja Teodora je još u bolnici govorila: „Jao, mama, ovde je sve lako, drugi ti čuvaju bebu, donesu, skuvaju, prinesu. Kako ću kada dođem kući?“ Ali vidim da je sve u redu, tata je tu. Dok dete malo poraste, i baka će da se utrenira – rekla je.
Natalija je svoju novu ulogu već javno proslavila porukom „Od sada me zovite tetka“. Suzani je posebno ostalo u sećanju ono što joj je mlađa ćerka rekla nakon što je iz neposredne blizine videla kroz šta je Teodora prošla.
– Jeste, lepo je biti tetka. A Natalija mi je posle porođaja rekla: „Bože, mama, ja nisam znala koliko je Teodora jaka i koliko je hrabra.“ Rekoh: „Eto, Natalija, uči se.“ – ispričala je.
Ime Mijat, kako otkriva, nije izabrano pred sam porođaj. Teodora je još kada je ostala trudna odlučila kako će joj se sin zvati.
Izbor je povezan i sa porodicom Miroslava Talijana, u kojoj muškarci imaju dug rodoslov i postoji tradicija imena na slovo M. Miroslavovo ime počinje tim slovom, kao i ime njegovog oca, a Mijat je bio ime koje je nedostajalo.
– Teodora je odmah rekla: „Zvaće se Mijat.“ Iza tog izbora krije se i porodična tradicija. Kod njih svi muškarci imaju rodoslov još od ko zna koje godine. Tata je Miroslav, i njegov tata je na slovo M, pa tako redom. Jedino je Mijat falio – rekla je Suzana.
Priznaje da joj ime u početku nije bilo sasvim jasno jer nije poznavala nijednog Mijata. Ipak, ubrzo joj je priraslo srcu.
– Prvo sam se čudila i govorila: „Kakav Mijat? Ne znamo nijednog Mijata.“ To je staro ime koje je gotovo nestalo. Ali, evo ga opet. Lepo, staro srpsko ime. Teodora ga je iskopala i napravila odličan izbor. Naravno da se i Miroslav složio. Tako da ga sada zovemo: „Gde si, Mijate?“ – rekla je.
Da li će Mijat jednog dana dobiti brata ili sestru, Suzana ne želi da predviđa.
– Pa sada, šta Bog da – odgovorila je.
Ipak, volela bi veliku porodicu i veruje da dečak neće zauvek ostati jedino dete. Istovremeno naglašava da ni odrastanje bez braće i sestara samo po sebi nije problem, jer je i ona bila jedinica.
– Neće biti jedinče. Mada, ja sam jedinica i ništa mi nije falilo u životu. Roditelji su mi pružili svu ljubav, pažnju i sav tretman koji jedno dete može da dobije. Kada imaš jedno dete, ne deliš ništa na pola. Naučili su me da biram prijatelje, da negujem prijateljstva i da ne budem sebična, što se često pripisuje jedincima – rekla je.
Za nju je razmaženost mnogo više pitanje roditeljskog vaspitanja nego broja dece u porodici.
– Nisam bila razmažena, ali znam i druge jedince koji su isti takvi kao ja. Da li će neko biti razmažen ili neće, verovatno najviše zavisi od roditelja i načina na koji vaspitavaju decu. Naravno, volela bi da porodica jednog dana bude još veća – rekla je, dodajući da Teodori prvo treba dati vremena da se oporavi.
– Ja bih volela da nas bude što više, ali neka se Teodora prvo oporavi. Porođaj je velika drama.
A kada Mijat malo poraste, baka već zna kako želi da se ponaša prema njemu. Ne planira da mu dopušta baš sve samo zato što je unuk.
– Neću. Daću mu puno ljubavi i puno nežnosti, ali ću ga učiti redu. Učiću ga čojstvu i junaštvu. Verujem da ljubav i disciplina moraju da idu zajedno. Često me pitaju da li ću sada više maziti unuka nego što sam kćerke. Mazila sam ja i svoju decu. Malo mazila, malo šicnula. Moraš da ih naučiš redu. Disciplina jedna od najvažnijih lekcija koje dete treba da usvoji od najranijeg uzrasta. Red, rad i disciplina. To je nešto što detetu moraš da usadiš od malih nogu, čim može da razume. Kroz igru, kroz lepu priču, kroz bajku – naglasila je.
Teodora već ima svoju ideju o jednom delu Mijatovog odrastanja. Želi da mu što duže ne daje mobilni telefon.
– Moja Teodora kaže: „Neću mu dati mobilni telefon u ruke do četvrtog razreda osnovne škole.“ Videćemo. Šuška se da će biti doneti zakoni po kojima deca neće moći da koriste mobilne telefone u školi, pa možda joj se ta želja i ostvari – ispričala je Suzana.
Ipak, svesna je da dete ne može potpuno da bude izdvojeno iz društva svojih vršnjaka. Smatra da savremeno roditeljstvo zahteva neprestano balansiranje.
– Ne možeš da ostaviš jedno jedino dete bez telefona ako sva druga deca imaju. Onda će se osećati odbačeno i manje vredno. Biti roditelj danas, u stvari, znači održavati balans između kućnog, školskog i uličnog vaspitanja. Dete mora da ima pomalo od svega, da zna red, da bude lepo vaspitano, ali i da bude pomalo mangup kada treba. To važi i za dečake i za devojčice – smatra Suzana.
Kada razmišlja o tome kako će je unuk jednog dana doživljavati, njena slava joj nije naročito važna.
– Dok on poraste, ja verovatno više neću biti slavna – rekla je uz osmeh.
Veruje da deca svakako poslednja postaju svesna toga da imaju poznate roditelje, bake ili deke, jer ih kod kuće vide bez reflektora i televizijske slike.
– Mislim da deca poslednja shvate da smo poznati, jer nas gledaju svojim očima, u privatnom okruženju. Ja nisam slavna u svojoj kući. Ja perem sudove, kuvam ručak, vičem: „Daj usisivač, zovi majstora.“ Kod kuće ne izigravam nikakvu zvezdu. To ne postoji. Nikada nisam bila neka mega zvezda koja živi izolovano, ima svoj štab, stilistu, menadžera ili obezbeđenje. Ma kakvo obezbeđenje! Sve sam se sama snalazila. Bila sam svoj majstor – kaže Suzana.
Upravo zbog toga ima osećaj da je tokom čitave karijere uspela da ostane bliska običnim ljudima.
– Nekako mislim da sam uvek bila bliska narodu. Ja volim ljude – poručila je.
Dolazak unuka, međutim, neće značiti njeno povlačenje sa scene i iz poslovnog života. Naprotiv, Suzana smatra da sada treba da radi još više, dok je Mijat toliko mali da većinu vremena provodi mirno u kolevci.
– Mislim da ću tek sada ubrzati. Da iskoristim još ovo malo vremena dok je on mali, dok ne moraš da trčiš za njim i da vičeš: „Stani, Mijate, gde si pošao?“ Dok on leži u kolevci, to je divno – rekla je.
Već je pristala na nekoliko novih poslovnih projekata koji se trenutno pripremaju.
– Prihvatila sam neke nove projekte koji se sada definišu. Mora da se radi. Kažu mi da će me unuče podmladiti, ali ja mislim da samo rad može da me podmladi i održi. A unuče… videćemo. Pa kud da budem mlađa nego što sam sada – našalila se.
Od jeseni bi publika mogla da je vidi u novim projektima, a ni muziku nije definitivno ostavila. Pesma „Pod prstima“ biće izvedena na Ohridskom festivalu krajem avgusta.
Reč je o duetu, a Suzana se već priprema za nastup.
– Već me je sramota da pričam o tome. Muziku u potpunosti nisam ostavila. Pesma „Pod prstima“ će biti izvedena na Ohridskom festivalu krajem avgusta. To je duetska pesma i videćemo kako ćemo proći. Zove me Đole Boem i pita: „Je l’, mala, vežbaš li onu pesmu?“ Vežbam. Kada ti pesma jednom uđe u glavu, ona tu ostaje. Dovoljno je da se malo raspevaš dva-tri dana pred nastup – ispričala je.
Ne isključuje ni mogućnost da upravo taj nastup bude početak ozbiljnijeg povratka muzici.
– Možda je ovo pokušaj da se vratim muzici i konačno uradim taj album. Možda će to biti kompilacija pesama koje sam snimala tokom karijere. Videćemo – rekla je.
Pedeset godina karijere već je obeležila na Zlatiboru, tokom Dana radija, kada je predstavila novu pesmu. Za sve ostalo, kaže, potrebno je strpljenje.
Kada se pomene veliki solistički koncert, Suzana se i dalje šali.
– Ja kažem: „Arena je moja.“
A mogućnost da se to jednog dana zaista dogodi ne odbacuje.
– Pa ne znam. Kad može Jakov Jozinović, mogu i ja – dodala je kroz smeh.
Uz porodične i poslovne promene, privodi kraju još jednu veliku životnu stvar – renoviranje stana na Voždovcu.
Kaže da je tamo konačno pronašla upravo ono što je želela: mir, tišinu, zelenilo, ptice, parking i prijatan komšiluk.
– Tu smo otprilike pri kraju. Upravo sam dobila ono što je želela. Mir, tišina, ptice, zelenilo, parking mesto, divan komšiluk, sve mladi ljudi. Mislim da sam tamo najstarija. Svi se lepo javljaju. Kada vidiš da ti se deca javljaju sa: „Dobar dan“, znaš da je porodica dobra. Svi imaju kučiće, pa i ja imam našeg Čapu. Nekad se družimo sa kučićima, a još je rano da zapamtim ko se kako zove i ko gde stanuje – ispričala je.
Ipak, sama selidba joj je veoma teško pala i više ne želi da ponavlja takvo iskustvo.
– Mislim da se neću više preseljavati. Ovu selidbu sam jako teško podnela, i psihički i fizički. Bio je to veliki napor i veliki stres. Još uvek pravim selekciju stvari koje mi više ne trebaju. Poslednjih godina počela sam da osećam koliko me opterećuju predmeti koji me okružuju. Zatrpana sam stvarima i sada se polako otkopavam – priznala je.
Veliko slavlje povodom Mijatovog rođenja zasad neće organizovati. Smatra da je bolje sačekati krštenje, jer su trenutno svi iscrpljeni, mnogi prijatelji su na godišnjim odmorima, a velike vrućine dodatno komplikuju organizaciju.
Teodora i Miroslav su se takođe selili, pa Suzana želi da porodica prvo dođe sebi.
– Mislim da će krštenje biti prava prilika. Mnogi prijatelji me pitaju kada ćemo da slavimo. Prvo su velike vrućine, zatim su mnogi na godišnjim odmorima, a svi smo iscrpljeni. I moja Teodora i njen muž su se selili, pa gde ćeš više. Neka se život malo slegne, pa ćemo da proslavimo kako treba. Tako ja to vidim – objasnila je.
Jedan običaj nakon rođenja deteta nikada joj nije bio naročito jasan – cepanje košulje ocu.
– Pravo da vam kažem, to cepanje košulja… ne znam ko je to smislio – rekla je.
Miroslav ovoga puta nije prošao kroz tu tradiciju. Suzana podseća da on već ima decu iz prethodnih brakova, ali nikada nije proveravala da li su ga tada prijatelji „cepali“.
Za nju je mnogo važnije kakav će čovek Mijat postati.
– Ovoga puta nije. On već ima decu iz prethodnih brakova, pa ne znam da li su ga tada cepali, nisam ni pitala. Ali, generalno, ne razumem šta to cepanje košulja znači. Najvažnije mi je da mali Mijat izraste u dobrog čoveka – rekla je.
– Mijat je još malecki. Biće, valjda, dobro dete i dobar čovek. To je san svake majke, tate, bake, i dede – dodala je.
I Mijatov deda Nebojša Kunić veoma se obradovao prinovi. Suzana kroz smeh kaže da stalno pita kada će doći da vidi unuka, dok je Teodora smiruje.
– Ja stalno pitam: „Kad će deda da dođe da vidi unuka?“, a Teodora kaže: „Polako, mama.“ Ona je uvek na tatinoj strani – rekla je kroz smeh.
Nebojša i njegova supruga poslali su Suzani lepe poruke kada se Mijat rodio. Ona je tada imala snimanje i nije odmah bila dostupna telefonom.
– Nebojša je bio veoma srećan. Ja sam tada snimala nešto na RTS-u, pa nije mogao da me dobije na telefon. I on i njegova supruga poslali su mi divne poruke, na koje sam odgovorila. Eto, život se nastavlja. To je, u stvari, najvažnije. To je poenta rađanja i svih tih muka – ispričala je.
Majčinstvo za Suzanu nikada nije bilo jednostavna priča, ali ga smatra istovremeno teškim i veličanstvenim iskustvom.
– Nije lako biti majka. Kako je govorio Bane Vukašinović: „Kako je to doktore biti majka?“ E, grozno je. Ali je istovremeno i lepo i veličanstveno. A to je tek početak – rekla je.
Posle svega što joj se poslednjih dana dogodilo, Suzana kaže da su se njeni prioriteti potpuno iskristalisali. Najvažnije joj je da ima zdravlje, da su joj ćerke dobro i da je dočekala prvo unuče.
Govoreći o svom odnosu prema javnosti, dodala je da je tokom godina naučila da se ne opterećuje svakom negativnom rečenicom koja se pojavi o njoj.
– Okreni-obrni, vi živite od nas, a mi živimo od vas. To je jedna uzajamnost. Nekada neko nešto prenese sa negativnom konotacijom, ali se više ne sekiram. Danas mi je najvažnije da sam zdrava, da su mi deca dobro i da sam dobila prvo unuče. Šta čovek može više da poželi u životu? – zaključila je Suzana Mančić.
