Prvi udarac odjeknuo je tupo.
Drugi je bio brži.
Treći je naterao tešku vreću da se zaljulja toliko snažno da je jedan od mladih boksera nehotice napravio korak unazad.
Niko se više nije smejao.
Žena nije udarala svom snagom.
Radila je precizno.
Štedljivo.
Svaki pokret bio je odmeren.
Kada je završila seriju, skinula je rukavice i mirno pogledala Viktora.
— Sada znate da mogu da izdržim udarac.
Trener je prišao bliže.
Pažljivo je uzeo jednu od starih rukavica.
Na unutrašnjoj strani bilo je izvezeno prezime.
„Orlova“.
Viktor je dugo ćutao.
Zatim je tiho upitao:
— Vi ste… ćerka Ivana Orlova?
Žena se osmehnula.
— Žena.
Salom se proširio šapat.
Ime Ivana Orlova mnogi su znali.
Bio je legendarni trener stare škole, čovek koji je odgajio više generacija boksera.
Ali gotovo niko nije znao da je kod kuće trenirao zajedno sa svojom ženom.
Posle rata su sami u dvorištu napravili viseću vreću od starog džaka napunjenog peskom.
— Uvek je govorio da je najbolji partner onaj ko se ne boji da uči, — rekla je ona.
Viktor je spustio pogled.
— Moj prvi trener bio je njegov učenik.
Klimnula je.
— Onda deo njegove škole živi i u vama.
Mladi sportisti su ih okružili.
Onaj isti momak koji se najglasnije smejao prišao je prvi.
— Oprostite mi.
Sudio sam po godinama.
Žena se blago osmehnula.
— To se dešava češće nego što mislite.
Viktor joj je ponudio stolicu.
Ali ona je odbila.
— Nisam došla da sedim.
Došla sam da treniram.
Prvi put te večeri se nasmejao.
— Dobro.
Ali samo svojim tempom.
Pristala je.
Od tada je svake srede i subote dolazila u salu.
Ne zbog sparinga.
Ne zbog medalja.
Radila je na tehnici, koordinaciji i opštoj fizičkoj spremi.
Mladi sportisti su je sve češće molili da im priča priče o starom boksu.
O treninzima bez modernih sprava.
O disciplini.
O karakteru.
Posle nekoliko meseci u klubu se pojavila nova tradicija.
Pre početka svakog treninga novajlijama su pokazivali stare rukavice Orlove.
A Viktor bi govorio:
— Nikada se ne smejte čoveku koga još ne poznajete.
Zato što se snaga ne meri uvek godinama.
Ponekad se meri time koliko je iskušenja čovek već uspeo da izdrži.
A sama Orlova je kasnije priznala treneru:
— Posle smrti muža dugo nisam mogla da pronađem razlog da ponovo izađem iz kuće.
Sada ga imam.
Cela sala je ustala i aplaudirala joj stojeći.
Ne zato što je bila starija od svih.
Već zato što je uspela da podseti svakoga:
pravi šampion prvo pobeđuje tuđe predrasude, a tek onda — protivnike.
