Itan nije mogao da odvoji pogled od drvenog konjića.
Prešao je prstima preko izgorelih inicijala.
Greške nije moglo biti.
On ju je izrezao jedne hladne zime, kada gotovo nisu imali novca ni za poklone.
Tada se Lajla smejala i govorila:
— Jednog dana će se naše dete sigurno igrati ovom igračkom.
On se tada osmehnuo.
I nije mogao ni da zamisli koliko će njene reči biti proročke.
— Zašto… — glas mu je pukao. — Zašto mi ništa nisi rekla?
Lajla je dugo ćutala.
Vetar je pomerao klasove oko njih.
Troje mališana trčalo je nedaleko odatle, ne shvatajući zašto odrasli gledaju jedno drugo sa suzama u očima.
— Pokušala sam, — tiho je odgovorila.
— Posle tvog odlaska saznala sam da sam trudna.
Itan je osetio kao da mu je tlo nestalo pod nogama.
— Zvala sam te svaki dan.
Pisala sam.
Dolazila u kancelariju.
Ali tvoj pomoćnik je govorio da više ne želiš da imaš ikakve veze sa mnom.
Mesec dana kasnije stigla su dokumenta za razvod.
Sve sam razumela bez ijedne reči.
Prekrio je lice rukama.
Zaista nije video nijedan njen poziv.
Pomoćnik ga je tada uveravao:
— To samo ometa pregovore.
Sve sam sredio.
Itan tada čak nije ni pitao šta je tačno bilo „sređeno“.
Previše je žurio da postane uspešan.
— Zašto troje? — prošaputao je.
Lajla se prvi put osmehnula.
Veoma tužno.
— Zato što su bile trojke.
Ni lekari nisu mogli da poveruju.
Suze su se pojavile u Itanovim očima.
Polako je pogledao decu.
Sada je primećivao ono što ranije nije video.
Dečak je imao njegove oči.
Jedna devojčica — isti takav osmeh.
Druga — potpuno istu naviku da namršti obrve.
Propustio je prvi osmeh.
Prvi korak.
Prvu reč.
Prvi rođendan.
Dve godine života.
I nikakav novac više nije mogao da vrati to vreme.
U tom trenutku prišao im je stariji komšija.
Pažljivo je pogledao skupi automobil, a zatim Itana.
— Znači, savest je ipak pronašla put kući?
Itan nije pokušao da se opravda.
Samo je tiho upitao:
— Da li je sve izdržala sama?
Starac se podsmešljivo osmehnuo.
— Ne sama.
Zajedno sa zemljom.
Ta farma ih je hranila kada niko drugi nije pomogao.
Prodavala je povrće, mleko, džem.
Noću je šila odeću.
Danju radila u polju.
A uveče čitala deci bajke u kojima njihov otac nije bio izdajnik.
Već čovek koji će se jednog dana sigurno vratiti.
Lajla je spustila pogled.
— Nisam želela da odrastaju u mržnji.
Te reči pogodile su Itana jače od bilo kakve optužbe.
Prišao je deci.
Spustio se na kolena.
— Oprostite mi.
Mališani su se pogledali.
Još nisu razumeli komplikovane greške odraslih.
Ali dečak mu je iznenada ponovo pružio drvenog konjića.
— Drži.
Itan je čvrsto privio igračku uz grudi.
Tog dana je shvatio jednostavnu istinu.
Uspeh se može steći za nekoliko godina.
Ali porodica se može izgubiti zbog jedne pogrešne odluke.
A izgubljeno vreme se ne može vratiti.
Može se samo svakog novog dana dokazivati da si dostojan još jedne šanse.
