Tanja Jovićević nekada je bila među najprepoznatljivijim rok pevačicama na prostoru bivše Jugoslavije. Njen glas, energija i prisustvo na sceni dobro su poznati publici, ali iza svega što se godinama videlo pod reflektorima odvijala se mnogo teža životna borba.
Poslednjih godina retko se pojavljuje u javnosti. O periodima kroz koje je prolazila govorila je tokom učešća u rijaliti programima, a potom se ponovo povukla i nastavila da živi daleko od velike medijske pažnje.
U jednom trenutku ostala je bez stana u Beogradu. Poslovni pokušaji u koje je ulagala nadu završili su se neuspehom, a finansijska sigurnost potpuno se urušila.
Kada je govorila o tome kako je izdržala takve dane, priznala je da nema jednostavan odgovor niti formulu koja čoveka može da pripremi za preživljavanje.
– Joj, ne znam šta da kažem. Nemam ja recept za preživljavanje, ali svaki novi dan je prilika da sačekate i vidite šta će se desiti. Ja sam prilično nestrpljiva osoba i sad se lečim od te neuroze, mislim ja sama sebe lečim. Trudim se da budem strpljiva, međutim najgore je što nemam toliko svirki koliko bih volela i što se ne družim sa ljudima sa kojima bih volela. Dakle, to je meni užasan hendikep, to mi najviše nedostaje. Ali dobro, biće kako Bog kaže – rekla je Tanja.
O poslovima zbog kojih je ostala bez stana nije želela da govori detaljno. Za nju je bilo dovoljno bolno i samo saznanje da su propali.
– Ma nije bitno. Bitno je da su propali – kratko je rekla.
Život ju je zatim odveo u iznajmljeni pansion na Ibarskoj magistrali. Bez sigurnog doma i jasnog plana kako da nastavi, ozbiljno je razmišljala o odlasku u manastir.
Ta ideja nije nastala iz hira. U trenucima kada nije videla drugi izlaz, vera joj je predstavljala jedino čvrsto uporište.
– Bog je uvek bio uz mene, zašto ne bi bio i tad? Šta ću ja u ovom gradu? Šta ću ja u bilo kom gradu gde me neće? Ali pošto još uvek imam šta da kažem ne bih ja otišla u monaštvo iz ogorčenja i razočarenja nego zato što jednostavno nisam videla kako dalje. I eto, Gospod me je ipak ostavio u ovom vavilonu pa ćemo da vidimo šta ćemo dalje – kazala je Tanja.
Plan da ode u manastir ipak je ostavila po strani kada je dobila ponudu da učestvuje u rijaliti programu. Taj angažman prihvatila je kako bi pokušala da reši osnovne egzistencijalne probleme.
Pre toga razmatrala je i potpuno drugačije mogućnosti, među kojima su bili posao na brodu i odlazak iz zemlje.
– Trebalo je da idem i na brod i da se preselim odavde, ali u tom trenutku je bila jedina realna poslovna ponuda i ja sam pristala na to – izjavila je Jovićevićeva.
Najbolniji deo njene priče vezan je za period kada nije imala dovoljno novca ni za hranu. Tada su joj pomoć pružili ljudi koji joj ranije nisu bili bliski, kao i komšije koje nisu znale kakvu je karijeru nekada imala.
Donosili su joj hranu i pomagali na različite načine. Tanja nije skrivala ni da je odlazila u narodnu kuhinju jer je morala da pronađe način da preživi.
– Mnogi ljudi koji nisu morali da mi pomognu, mnoge neke komšije koje nisu upoznate s tim ko sam i šta sam, su mi pomagale onako iskreno. I sa hranom i svašta nešto. Bilo je tu i narodne kuhinje. Pa šta da radim? Nekako moram da preživim. Nije meni glad pravila problem, meni je više to što mi ljudi ne veruju da sam gladna pravilo problem. I ne možete nikog ubediti da ste zaista u takvoj situaciji. Ali uvek se nađe neko ko vam pomogne. Nahrani se i rečju i hranom, a to obično nisu ljudi koji su vam bili bliski. To su ljudi koji se odjednom pojave u vašem životu – ispričala je emotivno.
Posebno ju je bolelo to što okolina nije mogla da poveruje da se osoba poznata sa televizije i velikih bina zaista nalazi bez novca za osnovne potrebe. Kada bi imala svirku, uspevala je makar nakratko da se podigne, zaradi nešto i ponovo bude među ljudima.
Muzika joj nije donosila samo prihod. Davala joj je osećaj da je ponovo živa, povezana sa publikom i svetom iz kojeg se silom prilika udaljila.
– Ništa to nije strašno. To niko nije znao. Jer sam ja kada budu svirke uspem da se izvučem, ne samo finasijski, nego budem i sa ljudima. Oživim kada sam ljudima. Kada su bili radikalni momenti niko to nije prepoznao. Ja mislim da je sve za čoveka. Ako mislite da je sramota? Ne. Ja sam srela tamo toliko divne ljude, koji su u mnogo goroj situaciji od mene, ali i to sam videla. Nije to ništa strašno – rekla je Tanja.
Njena ispovest pokazala je koliko brzo život može da se promeni čak i kada je neko godinama bio poznat i uspešan. U najtežim danima nisu je održali status ni slava, već pomoć nepoznatih ljudi, povremene svirke i vera da će se pojaviti novi razlog da nastavi dalje.
