Nisam išla u ovaj grad iz dobrih razloga. Nakon razvoda, morala sam da prodam svoj stan i prebrzo otputujem kod sestre, kako bih barem privremeno ponovo stala na noge. Jedan kofer, jedva para, i potpuni haos u glavi. Čak sam uzela najjeftiniju kartu, za otvoreni ležaj, samo da pobegnem i da ne moram više da gledam poznate ulice.
Kada sam kročila u vagon, odmah sam je videla.
Stara žena, oko sedamdeset i pet godina. Marama staromodno vezana, topli pleteni kardigan, tamna suknja. I ta mrežasta torba u njenim rukama – stara, praktična, kao iz devedesetih. Sedela je pored prozora i držala torbu tako čvrsto, kao da će neko pokušati da je oduzme.
Pozdravila sam je. Klimnula je glavom, ali njen pogled je bio sumnjičav. Kao da sam već nešto loše planirala.
Voz je krenuo. Pokušavala sam da se opustim uz telefon, ali osećala sam kako me ona pomno posmatra. Svaki put kada bih se pomerila, njeni prsti su još jače stiskali ručke torbe.
Nakon nekoliko sati više nisam izdržala.
— Ne brinite, ništa ne diram, — rekla sam, pokušavajući da se nasmešim.
Podigla je pogled iznenada.
— BUDI SVOJ, NE MEŠAJ SE U MOJE STVARI…
Reči su zvučale kao optužba.
Bila sam povređena. I ćutala.
Stara žena je sedela tako celu vožnju, nije jela, nije spavala, nije obraćala pažnju ni na druge ljude. A to je bilo više nego čudno.
Uveče, voz je iznenada trgao na skretnici. Mrežasta torba je skliznula iz njenih ruku i pala na pod. Nešto teško je ispalo iz nje i udarilo tupim zvukom.
Instinktivno sam se sagnula da pomognem u podizanju – i zastala pri onome što sam ugledala u torbi 😨😱
Iz torbe su izleteli snopovi novčanica, povezani bankotkom. Više debelih hrpa. Za nekog ko je putovao u običnom ležaju sa starom torbom, to je delovalo… potpuno nerealno.
Pogledala sam je. Postala je bleda.
— TO NIJE MOJE, — ŠAPNULA JE. — SAMO MORAM DA GA DOSTAVIM.
U vagonu je bilo glasno, ali mi se činilo kao da je sve postalo tiho.
— Gde? — pitala sam.
Dugo je ćutala, a zatim je rekla:
— U bolnicu. Mome unuku. Ako sutra operacija ne bude plaćena, neće ga primiti.
Pogledala sam na novac i nisam razumela zašto putuje sama. Zašto bez pratnje. Zašto sa tolikom sumom – u običnom vozu.
— A šta ako neko sazna? — pitala sam tiho.
Pogledala me je direktno u oči.
— ZATO DRŽIM TORBU O VOLJU.
I u tom trenutku sam shvatila zašto me je celo vreme gledala sumnjičavo. Nije se plašila mene – bojala se da će izgubiti jedinu šansu da spasi dete.
Te noći gotovo nisam spavala. A ujutro, kada je voz stigao, izašla sam zajedno s njom i ispratila je do izlaza. Tek kada je ušla u taksi, shvatila sam iznenada: Na mom mestu je mogao biti i neki veoma loš čovek.
I pri toj pomisli, zaista mi je bilo jezivo.
