Snežna oluja je počela već uveče. Sneg je bičevao gotovo vodoravno kroz vazduh, pekao u očima i nestajao svaku trag na stazi u nekoliko sekundi.
Šumar, čovek sa četrdeset godina iskustva u šumi, bio je na putu ka svojoj osami i razmišljao samo o tome da što pre stigne, naloži peć i sačeka nevreme. U ovakvoj noći bilo je opasno boraviti napolju bez ozbiljnog razloga.
Ali iznenada je, kroz urlik vetra, čuo čudan zvuk. Prvo je pomislio da je to škripanje drveća, ali onda je ponovo zazvučalo. Tanak, tužan zvuk, gotovo kao ljudska plač.
Šumar je stao, osluškivao i polako skrenuo sa puta, u gustu šumu smrče.
Nakon nekoliko minuta došao je do male udoline, gotovo potpuno prekrivene snegom. Tamo, uz koren stare smrče, ležala je lisica. Velika, crveno-smeđa životinja. Sneg je već počeo da prekriva njenu dlaku, i odmah je bilo jasno da je mrtva. Ipak, ispod njenog tela nešto se kretalo.
Šumar je pažljivo prišao i spustio se na kolena.
Ispod lisice gnezdila su se petoro malih lisica. Minijaturna, krznena, sa prevelikim šapama i vlažnim nosićima. Prilazili su majci kao da žele da se sakriju pod njenom kožom, gurkali je nosićima u njenu bočnu stranu i tiho plakali. Jedno od njih je čak pokušavalo da je podstakne šapom, kao da se nada da će odmah ustati.
Mali su razumeli šta se dešava. Ležali su blizu jedan drugog, povremeno podizali glave i tužno cvilili, da bi se ponovo zakopali u hladnu dlaku svoje majke. Najmanje je stalno pokušavalo da se uvuče pod njenu prednju šapu, kao da tamo traži toplinu.
ŠUMAR IH JE DUGO POSMATRAL, BEZ POMERANJA.
Zakon tajge je jednostavan i neumoljiv: ne mešaj se u život divljine. Priroda sama odlučuje ko preživi, a ko ne. Šumar je bolje od drugih poznavao ovaj zakon.
Ali znao je i nešto drugo. Ova mala neće preživeti noć.
Skinuo je rukavice i pažljivo podigao jedno od mladunčadi. Bilo je lako, toplo i odmah se priljubilo uz njegovu dlan. Ostali su počeli tiho da cvile i pritisnuli se još bliže jedno drugom.
— Ah, vi mali crveni… — mrmljao je šumar tiho. — Bez vaše majke ovde nemate šanse.
Pažljivo je umotao mladunčad u svoju jaknu i ponovo krenuo ka svojoj kući. Tokom celog puta tiho su cvilili, povremeno se kretali i podizali nosove, kao da traže poznat miris.
Šumar još nije znao da će spasavanje ove bespomocne životinje uskoro doneti strašne događaje u njegov život – i možda čak privući pažnju nečega što celo šumsko područje strašno boji 😢😱
Te noći šumar jedva da je spavao. Naložio je peć, napravio toplo gnezdo od stare kutije i nekoliko komadića tkanine i stavio mladunčad u njega. U početku su se nemirno okretali, cvilili i tražili svoju majku, ali kako je vreme prolazilo, postajali su topli i smireni.
Prošli su neki dani.
MALENA LISICA JE POSTALA ŽIVAHNIJA, PUZILA PO KUĆI, UPLELA SE U NJEGOVE FILCANE ČIZME I PONEKAD SE PENJALA ČAK I NA NJEGOV KRILO.
Ali jednog večeri neko je pokucao na vrata kuće. Kucanje je bilo teško i odlučno. Šumar je odmah znao da nisu slučajni putnici.
Kada je otvorio, pred njim su stajala trojica muškaraca. Jedan od njih je odmah zakoračio napred i bacio pogled u kuću.
— Ti si šumar? — upitao je.
— Može se reći, — odgovorio je stari čovek smireno.
— Znamo da si u udolini našao lisicu. Ležala je crvena lisica.
Šumar je ćutao.
— Lisicu smo mi sami stavili, — nastavio je drugi. — Krzno je bilo dobro. Ali mladiće nismo našli. Znači, ti si ih odneo.
U TOM TRENUTKU ODALE SE TANKI CVILJCI IZA PEĆI.
Muškarci su se pogledali.
— Tu su, — rekao je prvi. — Daj nam ih. Mi ćemo se već pobrinuti.
Šumar je polako zatvorio vrata i okrenuo im se.
— Ne idu nigde.
Treći muškarac je napravio korak napred.
— Slušaj, starče. Verovatno nisi shvatio. Mi smo ovde zbog njih.
— Da, — rekao je šumar smireno. — Ali ste došli uzalud.
MUŠKARAC SE NASMEO I IZUZE RUKU DA GA ODUSTANE.
Ali onda je sve išlo vrlo brzo. Prvi krivolovac nije ni shvatio kako se našao napolju u snegu ispred kuće. Drugog je šumar samo gurnuo preko praga, a treći je ustuknuo kada je shvatio da stari čovek nije ni približno bespomocan kao što je mislio.
Samo trenutak kasnije, sva trojica su stajala u dvorištu.
— Nestanite iz mog šuma, — rekao je šumar tiho. — I ne vraćajte se.
Muškarci su ga još nekoliko sekundi merili pogledom, a zatim su se okrenuli, psujući, i krenuli ka putu.
