Čovek je već nekoliko sati lutao kroz šumu. Želeo je samo da ide poznatim stazama i udahne malo svežeg vazduha. Sve je bilo mirno – sve dok iza sebe nije čuo pucketanje grana.
Okrenuo se i sledio: između drveća se pojavilo čopor vukova. Bilo ih je mnogo – najmanje osam. U početku je pomislio da je to samo slučajan susret, ali kada su vukovi počeli polako da mu se približavaju, više nije bilo sumnje: spremali su se za napad.
Čovek je potrčao ka najbližem drvetu, bacio ranac i počeo da se penje uz grane. Srce mu je lupalo, disao je isprekidano, ruke su mu stalno klizile po kori.
Vukovi su opkolili drvo, pokazivali zube i režali. Jedan se podigao na zadnje noge i iznenada zgrabio njegovu čizmu zubima, povlačeći je nadole. Ostali su kružili oko stabla, zatvarali krug i posmatrali ga svojim žutim očima.
Starac je vikao i pokušavao svom snagom da se održi, ali snaga ga je već izdavala. Znao je – neće još dugo izdržati. Telefon mu je bio u rancu, a u ovom području ionako nije bilo signala. I baš u tom trenutku dogodilo se nešto potpuno neočekivano Nastavak u prvom komentaru
I odjednom – iz dubine šume začuo se zvuk koji je ledio krv u žilama. Duboko, snažno režanje, kao da sama zemlja govori. Vukovi su se ukočili i istovremeno okrenuli.
Između drveća pojavio se ogroman senovit lik. U sledećem trenutku na čistinu je izašao medved. Zastao je, pogledao pravo u vukove i zarikao tako glasno da su se listovi na granama zatresli.
Vukovi su, podvijenih repova, jedan po jedan pobegli i nestali u gustoj šumi. Medved je još nekoliko sekundi stajao, zatim je podigao glavu i pogledao gore – pravo ka čoveku.
STARAC SE SKAMENIO, NESPOSOBAN DA ČAK I DIŠE. MISLIO JE DA JE POBEGAO OD VUKOVA SAMO DA BI POSTAO PLEN MEDVEDA. ALI ŽIVOTINJA SE NIJE POMERILA. SAMO SE OKRENULA I TEŠKIM KORACIMA NESTALA NAZAD U ŠUMI.
Starac dugo nije mogao da siđe dole. Bio je spašen od jednih grabljivica – samo zato što se pojavila druga. I još uvek nije mogao da shvati: da li je to bilo čudo, slučajnost… ili je ipak neko bdio nad njim u toj šumi.
